Lepota Mušice 3

U 18-om veku stvari su se lagano menjale u odnosu na Valtonovu zaostavštinu, najviše na štapovima koji su dobili prve sprovodnike.

Štapovi iz ranog 17-og veka ih ili nisu imali, ili su u najboljem slučaju postojali samo vršni prstenovi. Pod kraj stoleća pojavili su se sprovodnici celom dužinom štapa, a to je ribolovcu dalo mnogo više kontrole nad koncem tokom zamaranja ribe, ali nije mnogo popravilo daljinu bacanja, naprosto zato što to sam konac nije dozvoljavao. 

Pri tome, ti rani sprovodnici  bili su jako nepouzdani budući da su pravljeni od mekog drveta pa su I na najmanji pritisak imali nezgodan običaj da ispadnu iz ležišta.

Elem, 18-ti vek je doneo veliku industriju, a sa njom I potrošačko društvo, a sa njim I povećane zahteve tržišta za novim, boljim ili lepšim proizvodima. Štapovi za mušičarenje su se pravili od više materijalla I delova. Spojevi su, medjutim,  bili notorno nepouzdani jer su pravljeni od drveta ojačanog mesingom. 

Štapovi su i dalje bili mnogo duži no danas: izmedju četiri I pet metara za konce koji su se završavali sa dve upredene dlake, do tri metra za one za jednom dlakom “za malu muvu.” Oni za lososa bili su dvoručni, dugački I po šest metara,  a oni bolji i sa vršnim delovima od bambusa.

Izvesni Gervais Markham je u to doba ribolovcima preporučivao da štapove kupuju kod galanterista “gde ih ima svakojakih I po dobrim cenama.” Galanteristi su još prodavali I sav potreban I nepotreban pribor. Do Valtonovog vremena, a posebno nakon njega, ustalile su se I specijalizovane radnje, uključiv I legendarnu Ustonson, koja je priborom I mamcima snabdevala lično kralja Džordža IV.

Mašinska predilica je, poznato je, unapredila industriju ali je napravia i revoluciju u mušičarenju jer je dovela do pronalaska upredenog svilenog konca. Došao je kraj struni od konske dlake, a dvostruko konični konac (sa suženjima na oba kraja) je postao standard, pa su ribolovci mogli da ga prevrnu kad se jedan kraj ofuca.

Izumljen je i prvi čekrk sa stepenom prenosa, ali je I on bio nepouzdan iako je ribolovcu dozvoljavao mnogo brže prikupljanje konca I kontrolu kad njim. Za izradu zupčanika se koristio mesing koji je, kako je gore rečeno, imao nezgodan običaj da prsne u komade, a I sam čekrk bio je širok I tanak, pa mu je kapacited bio mali (svega desetak metara konca).

Krajem 18-og veka mnogi su ribolovci kupovali mušice u specijalizovanim radnjama, umesto da ih vezuju sami kako je običaj nalagao. Jadni Valton se verovatno prevrtao u grobu.

U medjuvremenu je čekrk sa direktnim prenosom postao uobičajeni deo opreme, ali je evoluirao od prvobitnog koji se navlačio I šelnom I leptir šrafom pričvršćivao za donji deo štapa ka nečemu sličnom današnjim čekrcima koji se za prstenove na štapu kači tabanom. 

 Tadašnji čekrci sa tabanom su se medjutim, ugllavljivali u rupu izglodanu u dršci što nije bilo naročito spretno rešenje.  Nekako do početka 19-og veka ustalio se I običaj da mušičarski čekrk stoji sa donje strane drške, na njenom kraju.

nastaviće se