O oprečnim mislima u istim rečenicama

deo nesklada o kome govorite možda potiče od neuskladđenosti između forme i suštine.

Ali, na primer, po zakonu o "održanju informacije" forma uvek odgovara suštini, jedino što naši individualni i kolektivni receptori nekada nisu dovoljno jaki da uoče sve kodove forme koja govori o njenoj suštini.

Možda to delom i čini proces evolucije čoveka i društva, da usavršavaju svoje razumevanje forme, kako bi bolje razumeli suštinu (u kraćem vremenu nego ranije, ne primer).

Oksimoronski receno ova tema je ovde obradjena napadno nepretenciozno, sto je po meni greska, jer se tu ne radi samo o veoma zanimljivim primerima logicke kontradikcije, vec i veoma mocnoj alatki pomocu koje se jos od Domanovicevih i Nusicevih vremena pa sve do danasnjih dana najefektnije mogu objasnjavati i markirati brojne mane i falinke naseg mentaliteta pa i "nacionalnog diskursa" koji nas je i doveo ovde gde smo. Brojni su kulturoloski i istorijski razlozi zasto su krajnosti koje se medjusobno iskljucuju, a cesto i obesmisljuju toliko pogodne za najbolji opis nas i nasih problema, i koliko znam po tome su nam (iz nekih njihovih takodje jako specificnih razloga) najslicniji Poljaci i Argentinci. U tom smislu nije nimalo iznenadjujuce sto su nasi mozda najbolji filmovi pravljeni po sablonu gde odlicni glumci iz ugla svojih uloga sa puno vere izgovaraju potpuno i ocigledno kontradiktorne replike, a mi iz celog konteksta nepogresivo prepoznajemo realne situacije iz nase nadrealne stvarnosti i visestruko dokazanog potpuno kontradiktornog sistema vrednosti. Govorim ovde pre svega o ostvarenjima tandema Sijan-Kovacevic (Ko to tamo peva, Balkanski spijun, Maratonci trce pocasni krug...) gde sve vrvi od ovakvih sentenci, pa nema potrebe da sada zatrpavam sa nekim od brojnih cuvenih citata gde je nesto izreceno potpuno u neskladu sa samim sobom, ili sa situacijom u kojoj je to izreceno. Takodje, simptomaticno je i podsetiti na cinjenicu da je beogradska skola aforizma jedna od jacih u svetskim okvirima, a u pitanju je najkraca moguca knjizevna forma koja se snazno naslanja upravo na paradoks i apsurd.

Dao sam preporuku na tekst zbog samog pokretanja teme, ali ponavljam da sam razocaran sto se u tekstu insistiralo na primerima iz obicnog i svakodnevnog zivota, dok je recimo svet politike upadljivo zaobidjen iako imam snazan osecaj da se upravo na sferu nase politike odnosi uvodni pasus autora o njenim licnim iskustvima koliko je ovaj fenomen primetan kod nas pa ju je to motivisalo da napise ovde koju rec o svemu tome. Prisetimo se da je ovde (i samo ovde) bilo moguce da na logicno pitanje koje se samo od sebe nametalo sta ce biti posle Tita bilo moguce dati "odgovor" i posle Tita Tito, jer su se u nasoj inatskoj tradiciji oduvek najvise cenila prkosna "neka bude sto biti ne moze" (nazovi)resenja!? Ili recimo kada je Milosevic na kosovskom pitanju sa samo dva sofisticka "oksimoronstva" sebe promovisao u nacionalnog vodju, iako bi ga to kod racionalnijih i pragmaticnijih naroda momentalno kostalo karijere. Prvo je u Kosovu Polju kupio narod cuvenom recenicom "niko ne sme da bije ovaj narod" iako su u toj epizodi oni zapravo dobili batine od njegove policije, a ne od Albanaca ili koga smo vec u to vreme sve dozivljavali kao neprijatelje i pretnju, dok je u sledecoj cuvenoj epizodi na poklike iz velike mase pred skupstinom "uhapsite Vlasija" odgovorio sa "ne cujem, ALI uhapsicemo". Ili recimo zadnjih mesec-dva je aktuelan zbog hapsenja bivsi (ratni) gradonacelnik Trebinja Bozidar Vucurevic koji je tih ratnih godina jednom svojom oksimoronstinom uspeo cak da udje u najuzi izbor za izjavu godine u svetu cuvenog magazina Tajm kada je izjavio da cemo mi (ako treba) izgraditi lepsi I STARIJI Dubrovnik...

... kognitivna disonanaca, nije li to isto?

Ako jeste isto, zašto novi termini, a ako nije, u čemu je razlika?

I, bre, ljudi...izadjite malo napolje, prosetajte, udahnite nekoliko puta, izdahnite, protrcite, protegnite se, otplivajte. javascript:;

Ovaj naslov simboličnog tipa posvećen je upokojavanju jednog od brojnih vampira sa naših prostora, a to je totalitarizam.
Unapred se izvinjavam zbog "oprečnih misli u istim rečenicama".
Da se kojim slučajem Josip Broz, zvani Tito, povampiri ove 2011. godine, bio bi jako srećan - mi sa njegovog puta skrenuli nismo. Nije sprovedena restitucija, još nisu pronađeni zemni ostaci njegovog vojnog arhineprijatelja, komunistička partija je prostom deobom klonirana u nekoliko desetina partija, koje preko isto toikog broja svojih politbiroa upravljaju državom i podanicima; državna i društvena svojina i dalje su dominatni oblici svojine; građani postoje zbog svojih vlastodržaca; penzijski, socijalni i zdravstveni fondovi još su u domenu kategoričkog boljševičkog imperativa; besmisleni izbori na kojima se ništa ne bira.
Simulakrum diktature proletarijata zamenjen je simulakrumom višepartijske demokratije. Ako se ne varam, u teoriji za takvu demokratiju postoji izraz "totalitarna demokratija".
Zamislite nezamislivu scenu u Srbiji, scenu iz Britanije 19. veka. Gledston, da bi postao prvi ministar Njenog veličanstva, mora da se kandiduje na izborima u svojoj izbornoj jedinici, zatim mora u toj istoj izbornoj jedinici pobediti, pa tako ušavši u parlament mora biti izabran od isto tako izabranih NARODNIH POSLANIKA za premijera. Ovakav događaj u Srbiji 2011. godine je nezamisliiv, jer je na delu TOTALITARNA DEMOKRATIJA. Siguran sam da mnogi naši ministri, sa blaženim premijerom na čelu, ne bi bili u stanju da pobede na izborima ni u svojoj užoj porodici.

Avaj, kakvi smo mi Englezi, takav nam je premijer Gledston.