SPAVAČ

Čitam vesti, čitam, gledam, osluškujem, pa čak i beležim. Neke uobičajene stvari iz života pamtim. Posmatram, da, posmatram. Motrim. Izolovan sam, a kao da sam sklonjen. Opet, sveprisutan sam. Umem o svemu ponešto da kažem. Neupadljiv sam i delujem beskrajno naivno. Putujem, tu i tamo, prepričavam, smejem se i radujem. Padne tu i poneka sahrana, izjava saučešća, i prekrstim se, poljubim sveću i zapalim je. Nema me na mestima za eksponiranje, a ako baš sudbina ište moje pojavljivanje na tim javnim mestima, onda gledam da sam izvan te ekipe i da izgledam naivno, mirno i zalutalo.

 Vozim neupadljiva kola, trudim se da poštujem propise i ne uspevam da korumpiram policiju ako me zaustavi.

Čitam knjige, do vraga. Gledam filmove i to u bioskopima, bah. I kokice tiho jedem u mraku bioskopa. Nekada vrtim radio stanice, samo vrtim. Tako i sa TV-om. Vrtim. Nigde znaka. Signala. Ni na bilbordima. Onomad sam video jednog gospodina u sivom mantilu, koji je ispustio papir u korpu za smeće, sve gledajući me skrivenog pogleda, ispod senke oboda šešira. I preturio sam korpu. A kada sam našao masan papir od pogačice, odneo sam ga kući, stavio ga nad plamen sveće, uzalud se nadajući da je nešto ispisano nevidljivim mastilom, limunovim sokom ili slično.

Vreme prolazi, a signala nigde. Spavam već desetine i desetine godina. Moj zadatak je ili toliko grandiozan da će planetu razoriti ili ga je neki osrednje rangirani službenik, neki ćata, zagubio zajedno sa još nečijom dokumentacijom, da postojim, da spavam, da čekam. Vidim, ima oko mene još spavača. Motrim, vidim, mada nisam siguran.

A za to vreme, to, dok spavam, barem imam snove. Najlepše. Divne snove, koji čekaju da budu raspršeni. I živim za taj trenutak, znate ga, onaj prelaz kada san i java pomešaju svoje niti i kada za nekoliko trenutaka stvarnost postane san, a san stvranost. Opuštenih mišića čekam, nadajući se da nije moj osnovni zadatak zbog koga sam određen da spavam, moja smrt. Nenasilna, uzaludna, neprobuđena.

******************************************************************************

Revolucionar može i mora često da živi u krilu društva, s ciljem da doprinese njegovoj nemilosrdnoj destrukciji. U tom slučaju nužno je da stvori o sebi takvu sliku koja će biti potpuno drugačija od onoga što on u stvari jeste – Mihail Bakunjin