ZAŠTO NAM JE NAJTEŽE ONO ŠTO JE NAJLAKŠE?

www.etna.dencic.com

Za ovu, novu priliku prenosim iz najnovijeg, 133. izdanja satiričnog magazina "ETNA" (www.aforizmi.org/etna/etna133/index.htm) razmišljanja kolege Vite Teofilovića, pod nazivom "ZAŠTO NAM JE NAJTEŽE ONO ŠTO JE NAJLAKŠE?"

Kako iz zastoja u razvoj?

Svaka nova vlada ima prirodnu ambiciju da krene što bolje, posebno kad je reč o društvu u ozbiljnoj krizi. U političkim i stručnim krugovima, kao i u medijima, kolaju razne ideje kako da se što brže ratosiljamo krize. Među tim idejama posebno se ističu zavođenje reda u najvećim gubitašima - javnim preduzećima, smanjenje administracije, kresanje visokih plata, pre svega političarima, kao i uštede na raznim nivoima, počev od drastičnog smanjenja službenih vozila. Sve su to razumne ideje, ali ni pojedinačno ni u zbiru ne mogu dovesti do velikih promena na bolje. Zašto?

Smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru, uključujući i gašenje beznadežnih preduzeća, čak i onih sa hiljadama zaposlenih, imaće pozitivan ali skroman učinak - niko ko ostane bez posla ne može (ne sme) biti prepušten ulici, svi će morati da budu materijalno zbrinuti na neki način - platama do penzionisanja ili otpremninama. Finansijski saldo biće u početku čak i u minusu, a pozitivni efekti se očekuju tek na duži rok.

Isto važi i za smanjenje administracije, otpuštanje viška činovnika.

Sve vrste ušteda imale bi pozitivan efekat, ali takođe skroman - osetno bi se smanjila proizvodnja gubitaka, ali nedovoljno da bi se osetno odrazilo na glavni stub oporavka privrede i izlaska društva iz krize - otvaranje novih radnih mesta.

No, na velika zvona, od najviših zvaničnika, najavljena je jedna mera - podsticanje privatnog sektora - koja bi mogla da odigra krupnu, čak odlučujuću ulogu u zaokretu od nikakve ka zdravoj i dinamičnoj privredi. Ali, kako pokrenuti ovog zasad samo virtuelnog džina sa milionima ruku, jer u privatnom sektoru, pre svega u maloj privredi, svako od nas, čitavo društvo, može da bude učesnik?

Već dve decenije se deklarativno propagira i javno protežira privatno preduzetnišvo, čak se tu i tamo i materijalno podsticalo, ali su efekti bili (pre)skromni. Dosadašnje podsticajne mere - gotova infrastruktura, besplatne ili jeftine lokacije, materijalni stimulans za zapošljavanje... nisu bili bez efekta, ali su ukupni rezultati vrlo skromni. Biće i dalje vrlo skromni, daleko od zamišljenog privrednog zamajca, ako se pomenutim stimulansima ne dodaju još dva, daleko važnija. Nisu ti stimulansi nepoznati ni vladi ni javnosti, ali se pominju retko, a ne primenjuju nikako. O čemu je reč?

Prvi je - pravna sigurnost. Prevedeno na konkretni jezik, to znači imati postojane zakone i propise, a ne da se oni, jer to su (pred)uslovi poslovanja, menjaju iz godine u godinu, u najboljem slučaju: od mandata jedne vlade do mandata naredne! Ko će razuman da uloži svoja sredstva ne znajući šta ga čeka ni za godinu-dve, dok još firma ne počne ni da postiže prave rezultate?!

Drugi bitan stimulans ima dva kraka - (1) brza i (2) jeftina administracija, to jest brzo i jeftino izdavanje svih dozvola: za osnivanje firmi, gradnju fabrika, biroa, stanova, bilo čega...
Mi se - u sređenim državama je to nezamislivo - ovih dana ponosimo što se sada za pola godine (1) može dobiti dozvola na koju se ranije čekalo više godina! U razvijenim državama su neshvatljivi i meseci, a kamoli godine! Većina dozvola se dobija za par dana, mnoge i na licu mesta! Navikao na naše (ne)prilike, ja sam se našao u čudu kad sam u Americi (u Milvokiju, a slično je u svim gradovima) video da se dozvola za gradnju kuće dobija odmah i to za svega dvadeset dolara! "Kako tako jeftino?!" - upitao sam u čudu. "Zato - odgovorili su mi - što ta taksa pokriva samo pola sata rada arhitekte. On na projektu proveri samo: 1. udaljenost od ulice (mora da se uklopi sa ostalim kućama); 2. da je ulaz prema ulici; 3. spoljnu visinu (uklapanje u nisku ili visoku gradnju) i 4. unutarnju visinu - mora da bude po standardu. Ništa drugo njega, to jest državu, ne zanima - da li će kuća biti žuta ili plava, da li od kamena, cigle, betona ili aluminijuma." "Ali nisu plaćeni vodovod, kanalizacija, uključenje struje, telefonska linija..." - širim ja začudno pitanje. "To se plaća kad dođe na red." Eto jedne od tajni zašto se u Americi, Japanu, Švedskoj, Finskoj, Austriji..., gradi na sve strane, a zašto je kod nas sve sporovozno i u zastoju!

Zašto je dobro da se dozvole izdaju brzo i jeftino? U svetu - a što ne bi i ovde?! - čim neko skrpi za početak gradnje, on je i počinje. Već od njegovog temelja prihoduju proizvođači cementa, šljunka, metalne armature; u daljoj gradnji - proizvođači cigle, kreča, stolarije, elektromaterijala, vodovodne i kanalizacione opreme, kao i radnici raznih profesija... Razume se, i država od taksa na promet.

Na sličan način, brzo i jeftino, u modernom svetu se dobijaju dozvole za gradnju (i kupo-prodaju) bilo čega. Zato se grade milioni kuća i hiljade fabrika... I ovde bi da ne mora podnosilac zahteva unapred da plati trista dažbina. Mi još uvek primitivno razmišljamo da samo velike takse pune budžet i državne fondove, a da su male sitnurija. U razvijenim zemljama postupaju obratno - bolje milioni malih taksi nego mali broj velikih. Zašto ako je u zbiru isto? Zato što se dobija dinamika umesto statike! Kad je sve jeftino i svima dostupno, svi su proizvođači i/li potrošači, svi nešto rade, svako od svakoga u krajnjoj liniji ima korist. A šta država dobija ako godišnje izda mali broj skupih umesto hiljade jeftinih dozvola? Ako čovek mora da sakupi veliki novac, da u startu pokrije i ukupne troškove gradnje i infrastrukturu, mora godinama da štedi, za to vreme niko od njega nema koristi. A ako počne odmah, svi su na dobitku!

Zamislite koliki bi zamah jeftine (i brze) dozvole dale maloj privredi! Samo tako privatni sektor, na čelu sa malom privredom, postao bi zamajac razvoja.

Primera radi, prisustvovao sam početkom 2004. godine sastanku naših političara, članova privredne komore i novinara sa našim najbogatijim gastarbajterima. Jedan od naših američkih bogatuna protestno je odustao od gradnje poklon-bolnice od 500 soba: "Hteo sam da Vam izgradim bolnicu, a vi mi ne date, sram vas bilo! Unapred mi tražite 500 miliona dinara za početak gradnje, tražite da platim svu infrastrukturu, računajući i struju i vodu. Pa to bih platio kad dođe na red, zar mislite da bi bolnica radila bez struje i vode, da li ste normalni?!"

Ukratko, dokle god budemo svako malo menjali zakone i propise, dokle god imamo spore i skupe procedure za otvaranje novih firmi i odobravanje gradnje bilo čega, dokle god budemo unapred naplaćivali infrastrukturu i dokle god imamo poreze srazmerno mnogo veće od razvijenih zemalja, naše priželjkivanje stranih investicuja i bum privatnog sektora ostaće mrtvo slovo na papiru!

Tragikomično je što ovo zavisi samo od nas, ne od sveta! - a nedostižno je kao zemlja nedođija! Zašto? Zato što bi se na taj način ugasilo reketiranje. A to je za političare i državni aparat u celini višestruko izdašnije od plata i drugih legalnih primanja! Ukratko, dva glavna naša problema su dva kraka istog fenomena - ugrađenost otimačine od svakog preduzetnika u sistem skupih administrativnih procedura (velike takse i porezi) i dodatna divlja naplata svih usluga - reket. To je naš glavni problem, korupcija po celoj vertikali društva, državnog aparata od sitnih lokalnih funkcionera do funkcionera najviših državnih institucija.

Neko će reći - nije sve u propisima i dozvolama, nemamo mi infrastrukturu, neće biznismeni da ulažu u naše zabiti i vrleti! Nema spora da su putevi veoma važni, ali i taj problem može da se rešava na dva načina - megalomanski i realistički. Mi smo izabrali prvi, izgradnju koridora po najvišim standardima, ali već deset godina smo na početku! Ovim tempom nećemo nećemo izgraditi dve-tri autostrade za sto godina! A i tu imamo sto puta jeftiniji način - da za godinu-dve presvučemo postojeće puteve - nisu naši putevi usko grlo što su tesni, glavni problem je što su puni rupčaga i bez signalizacije. A autostrade po svetskim standardima možemo graditi prema realnim mogućnostima...

Pomenimo još jednu krupnu razvojnu šansu koja zavisi samo od nas. Nama svake godine desetine miliona evra propadnu što nemamo projekte za korišćenje pretpristupnih fondova EU, a nemamo ih ne što hiljade naših inženjera imaju previše posla, pa ne stižu, već što od preciznih projekata (a samo takvi se u EU uvažavaju) ne može niko ništa da mune u svoj džep!

Ukazali smo samo na neke razvojne šanse koje zavise poglavito od nas, a ima ih tušta i tma! Imamo stotine hiljada hektara zapuštenih poljoprivrednih površina - ako je nekim usevima neophodan sistem za navodnjavanje, raznim vrstama voća gotovo jedina potreba je - sunce. E, ali koliko državni službenici mogu da se ovajde od tih sitnih investicija?!