Barka od noja

   Krajem prošlog veka rešili Srbi da naprave barku, da u nju smeste sve što im je vredno i da zaplove ka pučini kako bi se spasili velike oluje. A oluju su, gle čuda, poznavajući indijanske veštine izazvali ... baš ti isti Srbi.

   Početkom devedesetih poče da duva neki povetarac sa Triglava. Spuštajući se ka Hrvatskoj prerastao je u jači vetar. Pametni ljudi sa ove strane Drine počeše da razmišljaju i ... I rešili oni da odu tamo gde duva taj strašni vetar i da ga zaustave, ali niko im nije rekao da se sa prirodom ne igra. Čak su neki govorili kako su Srbi nebeski narod, pa ko veli, ko će da zaustavi tu strašnu prirodnu nepogodu, ako ne oni. Pametni ljudi sa ove strane Drine smisliše da pošalju svoje najbolje ljude sa hvatačima vetra i da taj strašni vetar pokušaju da uhvate, iseckaju na komade pomoću nekih ruskih tajnih tehnologija, spakuju ga u kese i zakopaju.

   Neki čudni ljudi otišli tamo i počeše da hvataju vetar. Bog nije mogao dobro da vidi šta se sprema, da neko hoće da zaustavi vetar koji je on poslao i koji je trebao da malo pročisti vazduh na Balkanu. Ti vetrovi inače duvaju svakog dana na hiljadama mesta u svetu. Jave njemu njegovi pomoćnici da tamo neki Srbi krenuli da hvataju vetar i da još pričaju kako su oni Božiji narod. Bog se toliko razljutio i naredi pomoćnicima da pojačaju vetar i da od njega načine tornado kakav još nije vidjen na kugli zemaljskoj.

   Tek toliko da skrene pažnju Srbima, Bog se javio jednom od njih. Onom izabranom. Taj izabrani nije shvatio poruku. Valjda je baš tog dana imao nekih privatnih problema. Nisam siguran, da li mu je sin zgazio nekoga kolima ili mu je žena bila nešto ljuta. "Tornado" reče izabrani, "Hm, pa tamo su i neki Holandjani, znaju i oni sa vetrom, ... uspećemo mi zajedno da uhvatimo taj Tornado". Bog shvati da sa ovim ludacima nema šale, javi svom ministru policije, nekom Bilu, ovaj pošalje svoje najbolje sportiste, bacače kamena s' ramena, oni kamenovaše Srbe, tornado predje preko Srbije, a Srbi pobegoše u podrume. "Ko je bre ovaj Bog, šta on misli? " reče izabrani. Isto rekoše i pametni ljudi sa ove strane Drine.

   Prodje jedna zima i trećina glupih ljudi sa ove strane Drine umreše od hladnoće i gladi, trećina pobeže kod svojih u Kanadu, a trećina ostade i gle čuda, počeše da razmišljaju (ne znam zašto, ali pade mi sveto trojstvo na pamet). Pošto ti glupi ljudi sa ove strane Drine ne znaju drugačije, a moraju nešto da urade, pre sledeće zime, rešili oni da poubijaju pametne ljude sa ove strane Drine i da svoju sudbinu uzmu u svoje ruke.

   Jednog oktobarskog dana, početkom ovog veka, oni se dadoše u akciju i baš kao i nekada njihovi dedovi, pradedovi, čukundedovi itd. ponesoše sa sobom alate za zemljoradnju. Preoraše sve što je bilo vezano za pametne ljude sa ove strane Drine, a njih pobiše. Slavlje je trajalo dva dana i dve noći, a onda se jedan od njih zapita: "Šta sad, majku mu?". Vrlo brzo se i ostali zapitaše isto. Nevoljama nikad kraja. Niko nije znao šta da radi, a zima dolazi.

   Videvši to, Bog se smiluje na male glupe ljude sa ove strane Drine, jer pomisli da možda jesu glupi, ali će se naučiti, pa im ne posla sneg i hladnoću, već javi svom ministru za klimu, da ublaži zimu u srbiji. Tako Bog dade šansu glupim ljudima sa ove strane Drine.

   Videše to glupi ljudi sa ove strane Drine i počeše ubrzano da rade, kako bi se malo konsolidovali i digli iz pepela posle onog silnog kamenja i onog nezapamćenog tornada. Počeše i Bogu da se zahvaljuju, možda kao nikada do sad. Toliko su voleli svog Boga da su odmah iskopali oči drugih Bogova u Srbiji. Palili su im oči u Beogradu, Nišu ..., a nije im niko rekao da nema više Bogova, već da je on jedan. Uh, opet nevolja.

   Čak ni sam Bog nije mogao da veruje da je uspeo da stvori i koncentriše toliku glupost na tako malom mestu.

   Rešio Bog da kazni Srbe drugi put, ali ne tornadom, kamenjem ili nečim sličnim, već da ih samo pusti da žive tako glupi i nesposobni, a kazna će ih stići kad tad.

   Prošle su godine, glupi ljudi sa ove strane Drine nastaviše da rade i to više nego ikada do sad, ali hrane sve manje i manje, a zime sve hladnije i hladnije. Neko im je nekada rekao kako će ih ostati toliko da svi mogu da stanu pod jednu šljivu. Naravno, da oni nisu hteli da se to desi, ali važnije je bilo dokazati tom nekome da se to neće desiti. Delikatnosti situacije doprinele su i prilike koje su sada već sasvim jasno vodile ka toj šljivi. Razmišljali tako glupi ljudi sa ove strane Drine i smislili izlaz iz ove odvratne situacije. Napraviće oni barku od noja i svi se lepo smestiti u nju, a onda zaploviti u neke toplije krajeve gde nema zime i gde nema šljiva.

   Napraviše barku, otisnuše se Dunavom preko Crnog i ostalih mora u Atlantski okean. Posle nekoliko dana naidje neka djavolja naprava onog Bila, ne vide ih i predje preko barke od noja. Možda se zato zove razarač. Razorio je sve pred sobom.

   Eh kakva šteta, a Bog je krajem prošlog veka poslao neki povetarac koji je prerastao u malo jači vetar, a posle u tornado koji je očistio vazduh u Srbiji, odneo svo smeće sa njiva u Srbiji, pobio i rasterao sve slabe i nesposobne ljude sa one strane drine, a oni koji su ostali to nisu znali da prepoznaju i iskoriste.

   Ja sam se rodio u rupi u kojoj su se krili Srbi od onog tornada, ali sam sa još par svojih prijatelja ostao u toj rupi krijući se i od pametnih i glupih ljudi sa ove strane Drine. Sanjali smo dan kada će barka od noja da zaplovi i eto desilo se. Sada kada sedimo sami u Srbiji ispod šljive koju je zasadio moj pradeda solunac, razmišljamo kako da popunimo hladovinu svih ostalih šljiva, a već sad razmišljamo i kako ćemo da zasadimo još šljiva kada nam ovo što imamo bude malo.