Era Ojdanić, proliv i glasovi mrtvih

 

 

      

      

 

       Danas sam preživeo napad kataklizmične dijareje.

       Dobar deo dana proveo sam u ubeđenju da će mi glave doći razjarena masa sopstvenih fekalija. Poražavajuća pomisao. Srećom, u takvim situacijama čovekov ponos postaje savršeno irelevantan. Najveći deo dana proveo sam na WC – šolji, u društvu svojih prigušenih krika i jezivih zvukova izlivanja čorbaste (i relativno homogene) supstance o glatku keramičku površinu. Efekti medikacije su izostali.

       Ostao sam prepušten stomačnom bolu koji je, kako je vreme odmicalo, (veoma, veoma sporo) poprimao biblijske proporcije. Vid religijskog iskustva. Kako je rolna za rolnom PERFEX - a nestajala u vrtlogu sanitarnih instalacija, sve više sam bivao ubeđen da sam izložen stravičnoj, metafizičkoj verziji pakla. Bio je to moj pakao. Ni Luciferov, ni Belzebubov ni Danteov.  Sva trojica mogu slobodno da nađu sebi kakvu zarđalu lopatu i siti se najedu iz mog dupeta.  

       Saša Popović takođe (iz nekih totalno drukčijih razloga).

       Na korak od ambisa propasti i smrada, sinula mi je divna ideja.

       Ono što mi je u tom trenutku trebalo, bilo je nešto strašnije od pakla dijareje. Otelotvorenje istinskog užasa i patnje, nešto što će moj bol načiniti ništavnim, jadnim, zanemarljivim.

       Ali šta?

       Za ime božje, od grčeva u stomaku i vatre na anusu počeo sam da haluciniram. U mojim bizarnim i nestabilnim vizijama svet u kome živimo se izopačio do granica neprepoznatljivosti.

        Barak Obama bio je beo kao Isidora Bjelica, Papa Benedikt XVI crn kao Majkl Džekson sedamdesetih.  Nakon nekoliko šoljica rtanjskog čaja, njih dvojica su utonuli u stravičnu orgiju uzajamne sodomije i obljube krda avetinjski posednutih goveda. Sve to je brižljivo snimao mobilnim telefonom demaskirani vođa Kju Kluks Klana – Kondoliza Rajs.

        Na drugom kraju sveta, dr. Vojislav Šešelj i Osama Bin Laden su uz osmehe posmatrali svoj omiljeni TV šou – Kursadžije (koji je u magnovenju mog napaćenog uma bio prepun ingenioznog humora). Nakon toga, posvetili su se svom omiljenom pacifističnom hobiju –  nasmejanih lica, ruku pod ruku, sa nemerljivom ljubavlju zalivali su svoju zelenu baštu mira, prepunu mirišljavih ljubičica.

       Treba li da napominjem da se sve završilo sodomijom?

       Užasne vesti stigoše sa severa.

       Naime, Mira Marković se uz mnogo pompe i medijske larme proglasila Vojvotkinjom od Gruzije. Ovaj drski akt je naišao na munjevitu osudu Dimitrija Medvedeva, pretsednika ruske asocijacije nadrkanih patuljaka (RANP) . Medvedev je reagovao mahnutim vitlanjem svog sićušnog uda i nebrojenim pretnjama. Citiram jednu od mnogih: „Deportovaću tu loše maskiranu krmaču nazad u Beograd! Izručiću je Ivici Dačiću da ga još malo nadoji, tako mi Džingis Kana i Satana panonskog !“

       Vojvotkinja nije bila impresionirana.

       Furiozno je zapretila da će us pomoć jedne jedine šibice i svog jednog jedinog prdeža (mada nesumnjivo moćnog ) spaliti GASPROM.

       Mihail Bulgakov je iz groba tiho rekao – „Ne mogu jebeno da verujem.“

       Ova naizgled bezazlena misao iz  zagrobnog života,  izazvala je buru  oprečnih mišljenja iz grobova širom Rusije i ostatka sveta.  Gorbačov je poručio da sa ludom kučkom nema zajebancije (baš tim rečima), i da se nezavisnost Gruzije pod hitno prihvati.  Apelovao je na Medvedeva da preispita prioritete svog naroda. Prosto i jednostavno – šta je Rusiji preče? Naftni gigant kojim za mlohava muda drži evropske zemlje trećeg sveta, ili šupak celog sveta  –  Gruzija.

       Josif  Visarionovič Džugašvili nazvao je Gorbačova “pičkicom.“

       U Kući Cveća,  iz svog večnog  mermernog počivališta,  Josip Broz se otrovno nasmejao, našta se Adolf  Hiler u grobu okrenuo (i pomokrio po originalnom izdanju Mein Kampf – a)

       Prirodno, ovaj metež naizgled upokojenih duša,  Miroslav Mišković iskoristio je za još jednu besramnu promociju. Iz  plitke rake u rodnim Bošnjanima nadomak Kruševca, zaurlao je iz sveg glasa – „Srbi majku vam jebem! Zakopaste me živog!“  Srbi su po prvi put u svojoj istoriji oćutali. Reči utehe pružio mu je Dalaj Lama lično. Mudrac ga je mirnim glasom zamolio da se opusti, udahne duboko više puta i prepusti se sporoj smrti. Čemu strepnje i strahovi kad je duša večna?

       „To me i plaši!“ – cvileo je Mišković grebući noktima poklopac sanduka. Lama se samo blago osmehnuo, i mirnim rečima Miškoviću pretstavio koncept reinkarnacije. Saopštio mu je da će se uskoro ponovo roditi kao kasirka u jednom od MAXI supermarketa. Mišković je, grubo i vulgarno rečeno, ispizdeo usled nedostatka bilo kakve alternative. U tišini svog groba, baš kada je vazduha ponestajalo, Miroslav je prihvatio Budizam.  Danas ga je lako prepoznati, čak i u beskrajnom lancu MAXI prodavnica. U kruševačkom prodajnom objektu ovog domaćeg giganta, on je kasirka pod imenom Đjonšu Đo Šijan (što na drevnom kineskom znači odvratni kapitalistički panda). Retko se osmehuje mušterijama i nikad im ne poželi  “dobar dan.“

       Ubrzo je i sam Dalaj Lama umro (ponovo). I to od smeha, čitajući Kurir, nakon nežnog intimnog odnosa sa Jelenom Karleušom. Reinkarnirao se u mirišljavu ljubičicu, i sada uživa u ljubavi i brizi dr. Vojislava Šešelja i Osame Bin Ladena koji ga nagih i nauljenih tela redovno zalivaju vodom iz svojih šarenih kantica.

       U međuvremenu, u Rusiji je buktao medijski rat.

       Na konferenciji za  štampu u Tbilisiju, Vojvotkinja od Gruzije dokazala je da njene pretnje nisu izborna kampanja Tome Nikolića. Napela se iz sve snage i plotunom iz stražnjice usmrtila jednog oholog ruskog novinara. Sledbenici Vladimira Putina besno su tumarali moskovskim ulicama, lomeći izloge uz pretnje da će Vojvotkinji jebati sve živo. Sledbenici Save Kikinde su pretili da će svima jebati sve živo (i mRRRtvo).  Fridrih Niče je iz sanduka pružio podršku ruskom narodu, izjavivši saučešće porodici tragično nastradalog novinara. Dostojanstven čak i u smrti, ponovio je svoju vanvremensku mudrost – „Ono što nas ne ubije, čini nas...

       ...pičkicama.“ – dovršio je Džugašvili.

       Vojislav Koštunica je...pa, bio je Vojislav Koštunica. (dok mrtvi govore iz groba, nikom se nije jebalo šta predimenzionirani puž golać ima da kaže).

       Napokon se farsa okončala predajom ruskog državnog vrha (i Medvedevih nadrkanih patuljaka).  Gruzija je proglašena nezavisnom, na šta je bivši vrhovni zapovednik VJ dobio erekciju od sreće i ponosa.

       Onda sam doživeo istinsko prosvetljenje, samleven patnjom i strašnim halucinacijama, guzice zalepljene za WC – šolju (ili školjku).

       Moje haotične misli i vizije sjedinila je božanska koherencija. Asocijacije su bile jasne kao dan: proliv, Karleuša, Kursadžije, pakao, PERFEX,  smrt, medijski rat ,  Mišković, GASPROM, prdež, Saša Popović, govno.

       Gledaću domaći TV, eto nečeg strašnijeg od pakla dijareje.

       Nošen novostečenim elanom, od nekud iskopah poluraspali SAMSUNG portabl TV. Položio sam ga na veš mašinu (koja crkava i pored fiksanja KALGON – om) i brzim rukama instalirao. Farmerke i gaće sam još pre dva dana odbacio kao nepotrebne, zavalio sam se go na svoju zjapeću smrdljivu fotelju. Progutao dva Baktisuptila i pustio da moj pakao oživi bojama.

       Ne, ne pomišljajte.

       Još uvek sam bio preslab da podnesem Pink.

       Izbor je bio lak, B92 i Veliki Brat.

       Tako sam pobedio pakao kataklizmične dijareje, gledajući najpopularniji srpski TV program.

       Ne bez straha i posledica.

       Od nekud je vrebao Era Ojdanić.