Olimpijske igre 2008. postale su svetska tema ovog proleća, mnogo pre zvaničnog letnjeg, svečanog otvaranja u Pekingu.

I, nažalost, nisu tema zbog najava izuzetnih sportskih rezultata ili najave velelepnosti objekata grada domaćina (mada je i o tome bilo zapanjujućih vesti), već zbog političkih protesta i napada na olimpijsku baklju i sportiste koji je nose. Izuzetne sportiste, po pravilu, sportske legende ili one od kojih se i u Pekingu očekuju neverovatni rezultati.

Od istorijskih početaka, Igre su u našim, modernim vremenima, prerasle u pokret i sasvim sigurno - jedan od najznačajnijih planetarnih događaja koji, jednom u četiri godine, zaokupi celokupnu svetsku pažnju takmičenjima sportista u raznim disciplinama.

Svetlo olimpijske baklje simbolično obilazi svet u olimpijskoj godini, ritualno se i ceremonijalno pali na početku tog puta kojim "olimpijski plamen" pronose sportisti od grada do grada, s kontinenta na kontinent, da bi najsvečaniji deo ceremonije otvaranja bilo paljenje baklje na stadionu i njeno gašenje pri zatvaranju Igara.

Simbolično - svetlo te baklje označava da Igre traju, nekada je značilo da i ratovi prestaju i da se pod njenim svetlom sportisti takmiče, nadmeću ko će sve više, brže, bolje....

Trideset NVO najoštrije osuđuje privođenje šefa dopisništva Bete Dinka Gruhonjića tokom akcije novosadskog Otpora u centru Novog Sada, 11. aprila 2008. godine. Privođenje Dinka Gruhonjića koji je predsednik Nezavisnog udružena novinara Vojvodine i istaknuti borac za slobodu medija jasan su znak da su vlasti u Srbiji nervozne i zbog toga koriste represivni aparat i krše osnovna ljudska prava.

Podsećamo, da je Dinko Gruhonjić od marta 2007. godine žrtva ozbiljnih pretnji upućenih preko internacionalnog neonacističkog sajta „Storm Front“ i od strane drugih klerofašističkih

Srednja generacija se sigurno sjeća velikog makedonskog filma Stoleta Popova “Srećna nova 1949”, sjajne umjetničke anticipacije novog totalitarizma i zla koji će prekriti balkanski region samo par godina kasnije. A o tim počecima 90’tih, ovih dana, nakon predsjedničkih izbora u MNE, govori i Mark

Velike grupe turista, redovi ispred muzeja, fotografisanje pored statue Davida, miris pice u rane noćne sate, Afrikanci koji prodaju lažne Rej Ban i Prada naočare...i fudbal. Strast za fudbalom. To je Firenca. Jedan od najlepših gradova na svetu. Koliko god su posetioci zaslepljeni Pontevekiom, galerijom Ufici, Palacio Pitijem ili Neptunovom Fontanom isto toliko su stanovnici Toskane zaslepljeni fudbalom i fudbalskim herojima. Kada je 1990. Fiorentina za tada rekordnu sumu u istoriji fudbala (15mil evra) prodala Roberta Bađa Juventusu, čije ime ne smete glasno da izgovorite u Firenci, grad je eksplodirao. Praznina u srcima navijača Viole ispunjena je tek kada je godinu dana kasnije stigao čudesni golgeter iz Argentine. 

My grandmother and her cousin Lula were always in competition with the Colonel.

When I was a boy in the Iowa cornfields (actually we lived in a house), the making of fried chicken happened with blissful regularity. My sister and I would be whisked from kitchen to kitchen to consume fried chicken. I have a distinct recollection of telling Lula that her chicken tasted better than the Colonel's.

Immortality achieved.

With this as a background, I must admit that since those bucolic days of yesteryear until only very recently, I had not paid a single visit on Colonel Sanders (now a license rather than a name) or Kentucky Fried Chicken (as we once knew it, now a mere abbreviation, KFC). During these more than 30 intervening years, this purveyor of extra crispy and coleslaw was off my Fast Food Radar (which, by the way makes, the Hubble Space Telescope look like a Kinder egg sneak-a-scope).

And then the Colonel came to Serbia.

 “Dalibor Bubnjević, simpatizer ekstremne miloševićevske  levice,  stalni saradnik pomagača osuđuvanih nacista, zbunjen je  kao i sama Srbija.”  

Moj drug Vlada Ilić, 5.7.2007   

U novinarstvu, kažu, važi pravilo: jednom je slučaj, dva puta su slučaj, tri puta-to je već  TREND. Ovo je post o odsustvu  bilo kakvih političkih ideja i načela kod nosilaca moći na lokalu u  unutrašnjosti Srbije. O hipokriziji samoproglašenih nosilaca  EU vrednosti. Na osnovu tri priče u kojima sam, ovako ili onako, lično učestvovala

Spavala malo duže jutros.
Sanjala nešto.... u gornjem desnom uglu
ekrana sna se pojavi ono pisamce kome se uvek obradujem.
tu se probudim....
Stavljam kafu, komp i ja podižemo operativni sistem istovremeno.
ne mogu da dočekam....vidim da su stigli i neki mejlovi...
ali prvo gledam blog. Tu je. Poruka.
Ma, naravno da znam šta u njoj piše:)))Telepatija?
Neka se posebna vrsta bliskosti razvija među nama, narode.
Ili to ja tripujem?

Izjave u predizbornoj kampanji uvek nas iznova zadivljuju svojom glupošcu. Nikako da se načudimo njihovoj vitalnosti. Neke od inventivnijih se  ovih dana odnose i na Zemun.
Državna televizija je otoič u emisiji "Šta radite bre?" zabeležila trenutak sa beogradske konvencije DSa,G17+& comp kada je neko iz publike Tadicu doviknuo "A Zemun?" pošto je isti, nabrajajucu opštine beograda, izostavio Zemun. Zatim je  kandidat DS & co za gradonačelnika Beograda, Dragan Ðilas, izjavio da je Zemun "bio evrospki i pre 150 godina", našta su radikali u svojim tabloidima ogovorili

Piše: Boban Stojanović  

Već nekoliko dana ne mogu da izbijem Dragana Markovića Palmu iz glave. Od kako je bio gost kod Olje Bećković i saopštio nam recept kako se (ne)postaje gej persona, ne samo što o Palmi mislim, nego ga i sanjam.

Sve ga sanjam, a ’ladan me znoj obliva, ne smem nikome da kažem, ni majci, ni ocu, ponajmanje lokalnom svešteniku. Jadan ja...

Ali, dragi blogeri, sa vama sve smem da delim.

I to vlažan san –baš kao Palmino čelo pod svetlima reflektora B92 u emisiji Olje Bećković.

Štrajk radnika Magnohroma koji je završen obećanjem kapitalnog ministra podsetio me je na neverovatnu priču o indijskoj porodici Mital, jednoj od najbogatijih porodica na svetu. Naime, Magnohrom je privatizovala kompanija "Global stil", u vlasništvu Pramoda Mitala, koja nije ispoštovala ugovorene obaveze i zbog toga je raskinut ugovor sa tom kompanijom.

Toj kompaniji više puta je produžavan rok, koliko se sećam, a naš čuveni predsednik vlade zajedno

Sećate li se Ozona, na Dvestadvojci?

Za one mladje, bila je to kultna radio emisija koji je vodio Dača Kocijan. Nedeljom uveče, emisija je bila zv(n)ana i kao "Poruke lične prirode". Bila je to prilika da svako ko poželi ostavi poruku u kojoj bi ponudio upoznavanje, druženje, kratku ili dugoročnu vezu. Moj prijatelj Zuki upoznao je tako svoju kasniju suprugu.

 

***

 

Zamislite oko stola društvo: Lidijaz, Mikimedic, Spiridon, Čovek u belom, Mozaik, Corto Maltese, Ana Barfield, Buzzgrowl i MilutinM? Kako izgleda; moguće? E, pa, sinoć se ovo društvance koje se znalo samo po nadimcima sa ovog bloga okupilo u Ženevi, u kafiću Žirafa koje je "naše mesto" u ovom gradu. Bio je to prvi sastanak romandskog odeljenja Bloga b92 - može se reći Ž92!

 

 

(@Bebe i dalje leze na ulici i Ivica i Marica)

 

http://blog.b92.net/text/2755/Bebe%20i%20dalje%20leže%20na%20ulici/

http://blog.b92.net/text/217/Ivica%20i%20Marica/

  

 

 

pre nesto vise od dva meseca, jedna mlada zena se oko 19:30h setala jednom od centralnih ulica novog sada zajedno za svoja dva sina - starijim od 6 i mladjim od zamalo 3 godinice. vracali su se sa klizanja. mladji je drzao banku i zena se sagla da ga nesto pita, drzeci ga za ruku.

 

stariji je slobodno setao ali i dalje pored svoje majke.

Evo ovako, u centru Novog Sada na ulici po trotoarima i dalje leže bebe. Ne, nisu same, sa mamama su, leže jedna pored druge na ulici. Mama prosi, a beba joj leži u naručju.

Ne znam da li sam ja pukla s mozgom ali meni je ovo vrhunac ogavnosti države u kojoj živim. Zvala sam već deseti put centar za socijalni rad, a tamo mi svaki put govore da oni ne mogu ništa, da zovem interventnu policiju, whatever, i stalno govore o tim mamama.

- Beba nije sama, jel tako?

Nije sama. Ali šta to znači? Onda ništa, onda je sve cool? Neka leži i dalje?

 

 

Znam sve. Dvoje vrata, mali prtljaznik, nepregledna … ali ja sam voleo ovaj auto.

ovo je pocetak knjige koju zavrsavam ovih dana...ja je zovem laznom autobiografijom...