B92 Blog

Patrijarha Pavla prvi put sam video u onoj najčudnijoj a njemu toliko primerenoj situaciji: u trolejbusu broj 11. Utrčavši na početnoj stanici na Kalemegdanu u jedan od sporih, teških, zelenih gorostasa koji su pravili duboke brazde u rastopljenom beogradskom asfaltu, ugledah ga na izdvojenom mestu iza vozača. Patrijarh je, kao i obično, javnim prevozom prelazio put od Patrijaršije koja je bila tu ispod pa do kuće u kojoj je stanovao negde iznad Slavije. Nisam mnogo znao o tananom prvom svešteniku naše Crkve, ni tada ni danas me religija nije privlačila, ali sam ga zasigurno prepoznao. I iznenadio se, itekako. Ko bi očekivao da se čovek tog statusa, kome je omogućeno da ima odgovarajuće pogodnosti, vozi trolejbusom?

Sećam se da mi je za oko zapala velika crna torba, nisam siguran da li je bila od prave ili veštačke kože, ona kakvu su nosili mnogi službenici koje sam mogao videti na svakom uglu. Nije dangubio. Svih tih nekoliko stanica koje smo prešli istim vozilom čitao je neku knjigu. Ja, sa druge strane, nisam mogao da skrenem pogled sa njegovih sitnih leđa i svešteničke kape na pognutoj glavi ispod koje su se videle sede vlasi.

Pisac Paolo Koeljo, u svojoj redovnoj rubrici koju objavljuje u Magazinu aerodoma u Parizu, daje savete o tome kako treba putovati i upoznavati svet. Pošto mi se pristup u velikoj meri poklapa sa njegovim, sa zadovoljstvom prevodim njegov tekst. 

U jučerašnjem Blicu, u rubrici "Reč nedelje", objavljen je tekst Akademika Dragoslava Mihajlovića. U nemogućnosti da ga nadjem na Netu, prekucavam ga:

Dinarci nam sede na glavi

Bon je otelotvorenje promene. I to one duboke, uspešne, stalne, tekuće. Kada je Berlin podeljen i ostao opkoljen najpre Sovjetskom okupacionom zonom a zatim i Demokratskom Republikom Nemačkom, gradić na obali Rajne, malte ne igrom slučaja postao je glavni grad Savezne Republike Nemačke i odlično služio toj nameni u periodu stabilizacije i intenzivne obnove unuštene i osramoćene zemlje. Nestankom komunističkog bloka i prisajedinjenjem DDRa matici zemlji, prestonica se vratila tamo gde joj je mesto. Berlin je, prirodno, ponovo postao prestonica ujedinjene Nemačke. No, Bon nije čekao da doživi zlu sudbinu zaboravljenog i napuštenog grada. Grad je bio dovoljno pametan i sposoban da ne posustane, da se dočeka na noge i da nadje novu budućnost i novu snagu. Primer promena kroz koje je grad prošao je više nego poučan i treba ga proučavati i koristiti.

Bon je grad muzeja. U tako malom gradu, u poredjenju sa drugim metropolama i prestonicama, smešteno je toliko mnogo zanimljivih zbirki, od Muzeja moderne umetnosti nemačke, preko Umetnikog i izložbenog paviljiona Savezne Republike Nemačke, Muzeja Rajne sa kosturom čuvenog neandertalca, Egipatskog muzeja, Akademskog muzeja umetnosti, Muzeja žena, sve do sjajnog prirodnjačkog Muzeja Aleksandra Keniga. Ceo niz zanimljivih mesta za obilazak smešten je u okviru "muzejske milje" - Musemsmeile. Stanovnici Bona s ponosom ističu da je 1770. godine ovde rodjen Ludvig van Betoven, možda najveći kompozitor svih vremena. Njegova kuća je očuvana u izvornom obliku i danas je muzej sa obiljem predmeta i sadržaja, uključujući portrete, originalne rukopise, prva izdanja njegovih remek dela, njegov poslednji veliki klavir i trubu za uvo (stari model slušnog aparata). Velikom umetniku je posvećena i Digitalna Betovenova kuća i Medjunarondi Betovenov festival u Bonu. 

No, ja nisam imao vremena da obilazim umetničke ili prirodnjačke muzeje. Bio sam kratko u poseti glavnom gradu Zapadnog dela nekada podeljene zemlje, i to na sastanku u Ujedinjenim Narodima, te nisam imao vremena niti bi raspoložen za tako nešto. Umesto toga, odabrao sam da saznam više o četrdesetogodišnjem periodu podeljene zemlje i naroda. Upravo stoga, iskoristio sam priliku da posetim Muzej istorije Savezne Republike Nemačke - Haus der Geschichte der Bundesrepublik Deutchland.

Koliko ima nesrećnih sudbina i ljudi kojima je potrebna pomoć u velikim gradovima? Iznenadićete se ako ne znate.

Prošle nedelje kometarisali smo na poslu kampanju borbe protiv gladi. Drago mi je bilo da je bila tako uspešna u Srbiji.

U prastara vremena, dok je tlo Evrope još većinom bilo pod velikim morem koje je ostavilo samo par zemalja na jugu i hridi na severu, živela je u moru pred obalama današnje Litvanije prelepa sirena. Njen dom bio je dvorac od ćilibara, čudesnih boja, od prozirno žute, preko zlatne, smeđe crvene do tamno zelene. Živela je u izobilju, ali prilično usamljena.

Jednoga dana, odvažni mornar otisnuo se sa južne obale velikog mora, sa stene ispod današnje Avale, nameran da preplovi veliko more i istraži svet iza horizonta. Nedeljama je jedrio, pržen nemilosrdnim suncem ili šiban jakim vetrovima, dok se na obzorju, jednog olujnog jutra, nije pojavilo kopno. Istrošena barka nekako je stigla do opred obalu, ali je tu moćni talasi baciše na stene i ona se konačno raspade, dok hrabri mornar poče da tone. Videvši nesreću, sirena priteče u pomoć i iznese mornara na obalu. Negovala ga je i pazila sve dok nije ojačao.

Ljubav izmedju stasitog, preplanulog momka i nežne sirene bujne plave kose bila je neminovnost. On je pozva, i ona pristade da krenem sa njim. Sagradiše novu barku i prejedriše mora ka jugu.

Videvši da mu je ljubimica otišla u daleki sveti, sveti Ilijas Žalgiris se razljuti i pobaca munje i gromove koji razoriše ćilibarski dvorac.

Mi smo od ovog događaja nasledili lepotu koja nas krasi, a narodima duž Istočne obale Baltičkog mora ostali su komadi ćilibara koje more izbacuje tokom svakog nevremena, a koje oni onda vredno sakupljaju, obrađuju i stvaraju umetničke predmete koji podsećaju na lepotu otišle sirene.

A tragic history of the Acropolis temple

Film by Kostas Gavras

Lyrics used come from Lord Byron's poem The Curse of Minerva

Odbor za spoljne poslove Evropskog Parlamenta podržala je danas ogromnom većinom (51:8) predlog parlamentarca Sare Ludford da se zemljama Balkana omogući ulazak u zemlje EU bez vize.

Evo vesti

EP foreign affairs committee backs visa liberalisation for all Western Balkan countries