B92 Blog

11. novembar 2009. | 11:55 | Izvor: Gejta

Beograd - Gej aktivista Predrag M. Azdejković proglasio je danas epidemiju pederitisa na teritoriji Srbije.

Azdejković je, na konferenciji za novinare u parku kod autobuske stanice, rekao da naredba za proglašavanje epidemije pederitisa podrazumeva obaveznu vakcinaciju svih muškaraca koji žive na teritoriji Republike Srbije (sa ili bez Kosova nije navedeno).

Azdejković je dodao da su zgodni muškarci od 18 do 35 godina posebno rizična grupa i oni će imati prednost u vakcinaciji. Prvo zgodni frajeri i sportisti. On je dodao da su dovoljne količine vakcine protiv pederitisa obezbeđene, ali se mogu nabaviti samo kod njega. Ako se na tržištu pojave neke druge vakcine, to treba odmah prijavite tržišnoj inspekciji, jer su u pitanju falsifikati. Jedine prave i medicinski testirane vakcine se mogu nabaviti SAMO kod njega. Vakcina košta 1000 dinara i vakcinacija se plaća u kešu na licu mesta. Posle mesec dana potrebno je primiti još jednu, koja košta 1000 dinara i posle godinu dana još jednu, koja takođe košta 1000 dinara. Revakcinacija je obavezna, jer u suprotnom sebe izlažete povećanom riziku od pederitisa.

Mrzim zimu. Mrzim leto. Ja bih nešto između, niti mnogo vruće, niti mnogo hladno. Ako može za poneti. Sneg i hladnoća me nimalo nisu obradovali, ali na svu sreću nije potrajalo. Zato sam iskoristio ovaj polu topli period da malo prošetam. Volim da prošetam Tašmajdanskim parkom i da uživam u zelenilu. Šetao sam se polako, nogu pre nogu i uživao u svakom koraku. Kad u jednom trenutku iz žbuna iskoči razbojnik.

- Iju, silovanje, ciknuh glasno.

- Nije bre silovanje, reče razbojnik.

- Što? Šta mi fali? Šta ti hoćeš da kažeš?!, rekoh uvređeno.

- Ćut bre, derpe. Ovo je pljačka. Daj tu Louis Vuittone tašnu.

- Šta si rek'o? Louis Vuittone?

Te reči su u meni izazvale neverovatan bes. Toliki bes da sam razbojniku raspalio takvu šamarčinu, da nije znao šta ga je snašlo.

- Louis Vuittone!!! Stoko jedna neobrazovana. Ovo je Gucci tašna. Kakav si ti to razbojnik kad ne znaš da razlikuješ tašne. Ti si sramota za svoju profesiju. Hajde sad marš odavde da te moje oči više ne vide i da se vratiš tek kada naučiš šta je Gucci, a šta je Vuittone. Marš.

Razbojnik se pribrao od šamarčine i počeo da beži držeći se za obraz.

- I sledeći put kad te uhvatim da kradeš tašne, da si naučio da ih razlikuješ. Jel jasno?! - dovikivao sam za njim i pretio kažiprstom.

Upropastio mi je šetnju. U kakvoj mi to državi živimo kad ni razbojnici ne umeju da razlikuju Gucci od Vuittona. Strašno, apsolutno smo propali kao društvo. I mi hoćemo u EU?!

Na 54. Sajmu knjiga u Beogradu predstavio sam svoju novu knjigu „Moja tetka Coco Chanel". Moram priznati da me je Isidora Bjelica izuzetno iznervirala svojom knjigom „Moj deda Luj Viton". Ta žena je uvek jedan korak ispred mene, ali neće ni ona dugo! Pred vama je odlomak iz moje knjige i kao što ćete primetiti hiljadu puta je bolja neko Isidorina. Uživajte.

Odlomak:

Moje traume iz detinjstva počele su onog trenutka kada sam od oca saznao da mi je Gabrielle Chanel tetka i da je nikada neću upoznati, jer je umrla sedam godina pre mog rođenja. Najviše me je zabolelo to što moj otac i teta Coco nisu bili u najboljim odnosima tako da ni od nasledstva nije bilo ništa. Jedino što mi je ostalo od tete Coco jeste istančani ukus za modu i umetnost, ali na moju veliku žalost taj talenat niko nije umeo da prepozna.

Kada sam ušao u pubertet i kao svaki normalni tinejdžer igrao se maminim cipelama, haljinama i šminkom, u potkrovlju naše kuće našao sam veliku kutiju sa natpisom Chanel skrivenu u starom drvenom ormanu. Otvorio sam je i u njoj je bila mala crna haljina. Suze su mi navrle na oči i glasno sam rekao „Hvala teta Coco što si postojala". Odmah sam skinuo maminu haljinu u kojoj sam se igrao, izvadio malu crnu haljinu iz kutije i obukao je. Kao da je bila pravljena za mene. Samo su mi još falile odgovarajuće crne cipelice, eventualno damske rukavice i šešir. U nadi da ću ih naći počeo sam da preturam po starom ormanu i potkrovlju. Nisam ni bio svestan koliku sam buku pravio niti da se moj otac popeo da vidi ko je pravi. Kada sam ga primetio ukočio sam se od straha, dok me je on gledao i plakao.

Bilo je to jedno toplo julsko leto. Predsednik je položio zakletvu i preuzeo dužnost vođe nacije. Sedeo u svojoj kožnoj fotelji na Andrićevom vencu i čitao novi broj Praktične žene na koji je bio pretplaćen. Najnovija brokoli dijeta mu je zapala za oko.

- Malo sam se ugojio, mogao bih da je probam, - reče predsednik, koji je bio veoma lepa, ali i veoma zao čovek, koji nije mogao da podnese da je neko lepši i zgodniji od njega.

- Ma kakvi ugojili, Vi ste najzgodniji predsednik na svetu, - reklo je čarobno ogledalo sa masivnim zlatnim ramom, koje je dobio na poklon od roditelja za osamnaesti rođendan.

Predsednik je ustao iz fotelje i prišao čarobnom ogledalu.

- Pa hajde to da proverimo. Ogledalce, ogledalce moje, kaži mi na svetu najlepši ko je?

- Vi ste najlepši predsedniče!

Predsednik je znao da ogledalo govori istinu i bio je zadovoljan. Međutim, vreme je prolazilo, krize su dolazile, muke i problemi na poslu ostavili su traga na predsednikovom licu i telu. Jednog hladnog oktobarskog jutra, posle pet godina predsedničkog rada, stao je pred ogledalo i zapitao:

- Ogledalce, ogledalce moje, kaži mi na svetu najlepši ko je?

- Vi ste lepi predsedniče, ali Julija Timošenko je ipak lepša!

U intervjuu za francuski list „La Dépêche du Midi", koji izlazi u Tuluzu, roditelji ubijenog Brisa Tatona izjavili su da je njihov sin bio žrtva militantnih nacionalista koji su nameravali da terorišu učesnike gej parade:

„Među 11 osoba uhapšenih posle agresije su jedan arhitekta, studenti prava, sinovi iz dobrih kuća. Prema informacijama koje smo dobili na licu mesta, reč je o militantnim nacionalistima koji su nameravali da terorišu učesnike gej parade, koja je otkazana. Ti divljaci, politički izmanipulisali od ekstremista koji se protive ulasku Srbije u Evropsku uniju, krenuli su zato u lov na drugi plen, po mogućstvu na strance", rekli su roditelji Brisa Tatona.

Dragi Dnevniče 2,

Evo me posle dužeg vremena opet u Americi. Dugo sam putovao i to ekonomskom klasom. Kriza je. U avionu me niko nije prepoznao. To me je rastužilo. Baš sam umoran. Nikako da se priviknem na vremensku razliku. Taman ću ovih nekoliko dana iskoristiti da obnovim garderobu. Ovde je sve jeftinije. Ne razumem zašto.

***

Imam tremu. Uvek se na ovako važnim sastancima uplašim da ću zaboraviti govor. Kako beše ide? Kosovo? Kosovo je naše. Ne damo Kosovo. Ko prizna Kosovo ispale mu oči da bog da. Dobro sam ovo sročio. Mislim da bih ove oči trebao da naglasim. Ko prizna Kosovo, tu pravim pauzu da im privučem pažnju, podignem jednu obrvu i nastavim, ispale mu OČI, to naglasim, da bog da. Odlično. Možda da skinem naočare dok pravim pauzu i onda kažem ispale mu oči. Može. To ima da ih obori s nogu.

***

Ovi sastanci su tako dosadni. Samo nešto trabunjaju i nikako da opet dođe red na mene. Sutra neću da dolazim. Ne mogu. Boli me glava. Nadam se da niko neće primetiti da me nema.

***

Moraću posle ove flašice da napunim vodom i vratim u mini bar. Ne pada mi na pamet da ovoliko plaćam vodku. A i neću da ovi Amerikanci pomisle da sam alkos. To bi jedva dočekali da me opanjkavaju u medijima. Gde li sam stavio noćnu kremu? Nigde je nema. Sigurno je ukrala sobarica. Sutra mi je slobodan dan, idem u šetnju. Da obiđem grad. Samo da se ne izgubim kao prošli put. Srećom da sam čipovan pa me brzo našli, inače hteli da me siluju u onom Greenwitch Villageu. Tamo više neću da idem.

Imam veliku čast da sa vama podelim tekst mog kolege Bobana Stojanovića. Kao što ste primetili nisam želeo da na svom blogu komentarišem Povorku ponosa i to samo iz jednog razloga - bio bi vrlo brzo skinut zbog velikog broja psovki i ružnih reči upućenih kako organizatorima, tako i državi. Zato vam na čitanje nudim Bobanov tekst koji je objavljen na sajtu Peščanika. Uživajte.

 

Fuck you (Fuck you)  
Fuck you very, very much  
Cause we hate what you do  
And we hate your whole crew  
So please don't stay in touch

(Lily Allen, Fuck You) 

Malo je odluka koje donosim teško. Još je manje tekstova koje teško pišem. Oni su najčešće tu, neka količina nabacanih misli i ideja. Međutim, ovog puta pišem nešto što dolazi iz ličnog iskustva, iz nečega što bi jeftina poetika imenovala kao „dubina duše“. Imam potrebu da budem ogoljen.

Pre nego napišem ono što smatram važnim da podelim sa čitaocima, želim da navedem važnu motivaciju za bavljenje gej aktivizmom. Ako sam u prethodnim tekstovima istu pominjao, ne zamerite, suviše mi je važna da bih se ustručavo ponavljanja.

 

Jeste li čuli djeco, vjerujte bez šale otvara se škola za pedere male.

Još od malih nogu maštao sam da se ovekovečim. Prvo sam razmišljao da napišem knjigu, ali kad sam video ko sve u zemlji Srbiji piše knjige, shvatio sam da to nije dovoljno. Privlačila me je i filmska umetnost, ali su me Severina i Suzana Mančić pretekle, a ja patim da budem originalan. Pozirao sam raznim umetnicima, ali mi to nije bilo dovoljno. Razmišljao sam kako bi bilo fino da neki besni srbski patriota izvrši atentat na mene, pa da dobijem neku ulicu ili park i tako odem u istoriju. Nažalost, još sam mlad i lep da bih završio six feet under, tako da mi se ta ideja nije dopala.

I onda mi je u pomoć došao Boris Tadić, uspostavljajući novi princip da ko god da lovu za školu, ona po njemu dobije ime.