Iz dobro obaveštenih izvora bliskih centrima moći danas nisam saznao - niti sam ekskluzivno jer to ide zajedno - da je, em u nedelju em na prvi april kad je obicaj da se ljudi sprdaju sa svim i svacim, konačno osnovana nova nacionalna avikompanija drzave Srbije.

Gost autor: aca52ns

 

 

ДАН СЕДМИ

 

„Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако ижљуби их свију!“

 

 4. septembar

Ponekad sanjam da negde kasnim. Upinjem se i upinjem da stignem gde treba, ali sve je van moje kontrole. Kasnila sam tako na feri, avion, voz, autobus, a jednom i negde gde se išlo biciklom – i bilo je nepojmljivo strašno, kako to obično biva u snovima. Međutim, nikada ranije nisam sanjala da sam nekuda požurila, da sam krenula prerano, a sa istim tim frustrirajućim osećanjem da ne mogu više ništa da promenim.

Pre nekoliko noći bila sam upravo u takvom filmu. Naravno, san je bio vezan za moj nastavak putovanja Panamerikom. Nisam upamtila detalje, ali

13. januar

Sećate se Giacomo Venturelli i Violet Biru - Italijana i Malajke na putu oko sveta biciklima? Upoznali smo se pre oko godinu dana, negde u čileanskoj Terra del Fuego, nakon celodnevnog pedalanja kroz pampas sa jakim čeonim vetrom. Ja sam našla smeštaj u jednoj od radničkih prikolica, sa zajedničkim kupatilom i velikom kuhinjom, koje su se izdavale po prihvatljivoj ceni od oko šest evra.

Već sam se bila smestila i krenula sam pod tuš, kada sam ih videla na parkingu: Đakomo na ležećem biciklu, Violeta na klasičnom. Nisu želeli da plaćaju smeštaj, već

The 'Slogging the Serbs' cricket blog is pleased to present a guest post by Vladimir Ninkovic, co-founder of the Serbian Cricket Federation.

Tekst na srpskom možete pročitati u nastavku

To read the first 'Slogging the Serbs' post, please click here.

During literally the hottest week of this year, the third annual cricket tournament - the EuroTwenty20 - was held in Budapest.

In all honesty, the matches themselves weren't played in Budapest, but in a little place called Sződliget, some 15 miles from Pest, which can be reached by train in 20 to 25 minutes.

Pred beogradski sajam knjiga (2011) u izdanju izdavačke kuće „Mona i Manjana“ izašao je roman prvenac Marka Krstića – Viktorija. Roman opisuje našu svakodnevnicu, perioda koji nazivamo tranzicijom; ogoljenu do štrajkova i patnje običnog radnika ili sebičnosti i bezobzirnosti karijerista i ljudi koji su okrenuli leđa idealima za koje su se borili. Roman pokazuje različite puteve kojima su se uputili nekadašnji „saborci“ Petooktobarske revolucije. Gde su oni sada, i koliko nas autor ovog romana pušta da sami odredimo gde je granica između fikcije romana i stvarnosti u kojoj živimo, pitaćemo Marka.

Konkurs za Naj-maminu priču
Koji zajednički realizuju časopis Mama i Bitka za bebe nastavlja dalje.
Danas objavljujemo još jednu priču na februarsku temu.

Podržite naše mame.
Čitajte i glasajte.
Glasanje se obavlja davanjem preporuke (klikom na oznaku "PREPORUČI" u dnu komentara).
Za priče mogu glasati svi registrovani korisnici Bloga B92.
Svakoj priči moguće je dati glas u naredna 72 sata od trenutka objavljivanja.

Ovonedeljna priča nosi naslov:
1. Besane noći

Podsećamo vas da priče možete slati na mejl: maminaprica@bitkazabebe.rs

Još jedan Prvi rođendan stigao je na naš imejl.

Naslov priče je:

1. Rođendan pun poljubaca

Glasanje se vrši davanjem preporuka (klinkom na oznaku PREPORUČI) u komenataru priče.

Glasanje je otvoreno u naredna 72 sata.
Zainteresovani mogu slati priče do kraja meseca na imejl: maminaprica@bitkazabebe.rs

 

Švajcarska plesna kompanija Alias, sa produkcijom Težina sunđera, nastupila je 15. i 16. aprila na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. I da smo mogli da ih zadržimo još dve ili tri večeri, sigurno bi nastavili da pune salu, jer je ostalo mnogo onih koji su zvali telefonom, a još više onih koji su ipak odlučili da prošetaju do pozorišta u nadi da će naći neku kartu. Ova produkcija, koju potpisuje koreograf Đulijerme Boteljo, nije samo do poslednjeg sedišta napunila salu, već i do poslednjeg mesta za stajanje ili sedenje na podu.

 

Ako ste ovih poslednjih oktobarskih dana nekom zgodom u Milanu, ne bi trebalo propustiti izložbe slika Marka Šagala, Van Goga ili Đovanija Segantinija u Palati Reale, hvaljen Pirandelov komad "Enriko IV" u Teatru Pikolo, brojne koncerte u Teatru Arčimboldi, ili MakMilanov balet "Romeo i Julija" u Skali... I sve to u susret još gušćem rasporedu umetničke ponude koji se najavljuje za milanski Sajam, ili dok još ima low-cost letova iz našeg malog

Hendriks je bio nervozan tog dana. Javili su mu da nema smenu već da je narednih 48 sati na čekanju. Mora biti dostupan za svaki poziv i svaki potvrditi odlaskom na mesto kvara što u njegov džep stavlja oko 15o funti. U proseku, Hendriks može zaraditi 600 funti za dva dana. Sve što treba je da na četiri poziva odgovori sa – U redu. Idem.

Te nedelje je ležao zagledan u sliku nepoznatog autora okačenu o glavni zid spavaće sobe. Vetar je udarao u prozore i nanosio kišu na umrljana okna. Nije razmišljao ni o čemu posebnom. Jednostavno ga je mrzelo da ode do dnevne sobe i uključi

 

 Sećam se, govorila mi je majka, mislim. Opisivala je kako je otac izgledao i sve je rukama crtala po vazduhu. Onda je pokazala prstom u njegovom pravcu, a ja sam gledao u njega. I bila je u pravu… Toliko sam se zagledao u njega, da, tada, kada sam se ponovo osvestioi okrenuo, majke više nije bilo.Prazan prostor. Prazan prostor, međutim, nije ukazivao na to da neko nedostaje.Zatim ponovni pogled u pravcu oca: prazan prostor. Prosto kao da su bile varke ili… Neka ostane: varke. Još jedna igra. Samo, iako znam da jeste igra, znam da je veća i viša čak i od samog života, ova igra…

Zove me dok spavam. To mrzim.

 

Nikada mi neće biti jasno zašto svaki put ustanem i bez razmišljanja odem do njega. Otvaram oči i skačem sa kreveta, gegam se do kuhinje i pozdravljam ga klimanjem glave. Gazda ćuti. Sedam i doručkujem. Jedem brzo. Nisam siguran u čemu je štos. Zašto ćuti a pozvao me je. Maltene se prodrao da ustanem. Ipak - on je glavni. Izvukao me je sa ulice, dao mi da kuntam kod njega i hrani me. To mora da se poštuje. 

Progovorio je posle par minuta, rekao je - idemo. Jebiga, idemo - mislim se. Ne bih izlazio iz sobe ali idemo, jebiga. Spavao bih još dva dana sigurno. Spavao, jeo, pišao i srao. Samo to. Dva dana, minimum. Ali poslovi se moraju odrađivati i tog dela sam svestan. 

Seo sam za laptop da napišem nešto i, istog momenta, nehotice - razume se, prizvao tamne oblake iznad svog grada, ta užasna boja oblaka je pretila kišom, a kiša uvek preti da izraste u nešto veće, užasnije, u ’’grad’’ recimo, ili olujni vetar što ga prati u stopu i primorava reke da iskoče iz korita, odnesu ljudske i materijalne žrtve, a najveće žrtve bili bismo ti i ja, osuđeni da na TV-u gledamo političare u ulogama spasioca. Oblaci se razvukoše po čitavom svodu, ali nije kanula ni kap kiše, iako sam je očekivao. Uvek kada učinim nešto što nisam radio dugo, kada