I have been accused of being a bit single-minded of late, of ignoring my family, neglecting my sport and obsessing over what I believe to be an outdated system. I'm sorry if that's the perception I've been giving, but I continue to lose sleep over the lack of balance on this planet. I just can't help myself.

I dream of self-sufficient circular housing for everybody that produces its own energy through nano-carbon windows, solar panels and wind turbines; housing that collects and processes its own water, which travels from drinking taps, to hydroponics systems for growing organic fruit

Iza svakog uspesnog Upravnika stoji  mocan UO.

Pitanje upravnih odbora institucija kulture je pitanje od vitalnog znacaja za dalje funcionisanje

ozdravljenje

pre struktuiranje

finansiranje, transparetnost

odgovornost  pa i 

novi nacin misljenja to jest novo programiranje.

Sve  ovo su kljucna pitanja ne samo za prezivljavanje institucija vec i za njihovo ozivljavanje.

Zasto?

Piše: Boban Stojanović

Znači...no comment!

Ono malo civilnog društva u Srbiji koja se uporno suprotstavlja civilizaciji, pokušava da izgradi neki novi, vrli svet, za koji se pitam – kome?

Sve se ustežemo da ne budemo nasilni, agresivni, da na drugačiji način komuniciramo sa ostalim svetom, sa napaćenim i izmanipulisanim narodom, a onda ti taj narod pljesne takav šamar da tri dana nema oporavka.

Popovi idu i pokrštavaju sve nekršteno: čvarke, piksle, zidove, printere, majice, silikonske sise, pa i Internet stranice.

Zaustavimo Crkveno nasilje dok još možemo!!!

It was Earth Hour (I learned today, a few days ex post facto). During this hour, we were meant to turn off all our electric conveniences including the lights, television, and phone chargers (I am not sure if we could use phones or not... I did not read the rules yet). And somehow someone was supposed to count all the kilowatt hours we saved during this hour.

Thusly do I follow in rather oddly assorted footsteps by my Tube-imposed sequestration here in Kew during the thirty-six hour long 24 hour strike of the London Underground. I do not complain; there are worse places to be sequestered (and let us not reopen the file on Slavonski Brod...).

There are two reasons for this. The first is that, having done what I do over a considerable time, I have become adept at it. But another reason is that it is more acceptable from a societal point of view to establish continuity and therefore predictability in my persona.

I am away from my desk and unable to read my mail.

In fact, I am very far away from my desk and the city of its construction and even the country in which it is currently located.

mesto dešavanja: kraj

vreme: lenjo popodne

par u šetnji i osmeh u trku

...............................................

- da li i si cuo sta je jeremić izjavio danas?

- ne?

- između kosova i evrope biramo kosovo.

- ?

- stvarno.

- (valja se od smeha)  pa mali nije normalan. ko ga je vukao za jezik?

- (u protrcavanju dobacuje) meni to kosovo treba samo ako mogu da ga imam celo.

- ? : )))))))))))))))))))))

- (zastaje zadihano) a što mi i kosovo ne budemo drugari i uđemo

паланка или велеград?

двориште или свет?

не бавим се (активно) брисањем и бановањем

ни неактивно

бановано ми је 5 имена и то ни један коментатор због нечега што је написао код мене. двојица активно заговарају насиље (у ствари тројица), мада су у суштини безопасни лајавци. погодили су жицу својим позивима на линч преко проклетија... у тренутку када ми је баш засметало. а то око безопасне лајавости.... то им је можда и најмањи заједнички садржалац (уз количину испразности коју поседују могу рећи да им је то и сасвим коректан опис). двојица су бановани као одговор јер су мене бановали. рекли су ми да више не желе да разговарају са мном.

поштујем.

један је банован у циљу призивања бана код њега. нисам га призвао мада можда би помогло ако бих оставио прво неки коментар на његовом блогу (а давно нисам. некако баш од времена када сам закључио да ја код њега немам шта да тражим... можда да мењам тактику?) 

сви су мушког рода (бановање је ипак насилни чин а  постоје нека правила која поштујем, моја су и служе само мени тако да их нема потребе објашњавати) 

једноставно је. не желим их слушати, читати... широк им б92, моја соба није за њих...

и да, бановани су са стално. кажем, није проблем у томе шта су причали, већ једноставно - бирање друштва. 

али није то тема

Pre svega, hvala Majstorima s mora za ovu beskrajno korisnu rečenicu! (I poslušajte pesmu broj 6 još jednom.)

Ne pišem političke blogove. I nosim se mišlju već neko vreme da napišem i objašnjenje zašto ih ne pišem. Zato što su ovde ljudi postali "operisani" od svakog smisla za humor, a  ironija i sarkazam izumiru.

Kad se pomenu Srbija, srpstvo, Kosovo, i sl. teme iz nacional-patriotskog opsega  obe krajnosti našeg politčkog  establišmenta, a posebno oni bez ikakve

(Ovaj tekst je već objavljen kod Angie01 gde je imao preko 200 komentara. Sad ga stavljam, nepromenjenog, u moj Blog profil.)

Davnih šezdesetih godina moja starija sestra počela je da mi pominje pevača čiji se neobičan glas čuo sa našeg radio aparata marke KOSMAJ. Arsen Dedić - mladi pevač koji je pevušio ili skoro pričao. Glas koji je moj otac posprdno nazivao „onaj što kobojagi peva". Zavoleo sam taj glas, te note i stihove. U početku samo zbog poverenja u sestrin ukus, a

Znam da Zakon sam po sebi nije dovoljan da se neke stvari promene, ali barem ne bi sve zavisilo od nečije dobre volje i od sreće da naletimo na dobre ljude koji su spremni da pomognu.

Preporučujem da pročitate ceo tekst.

Nakon dugog razmišljanja menjam radne naslove bloga. Od: Mali životi (iliti: šta da radiš kad ti se razboli dete), pa preko: U Srbiji treba davati mito, došla sam do ovog - jer, u suštini, poruka moje priče i jeste to: bitka za bebe.