Gost autor| Istorija| Putovanja| Život| Životni stil

Putešestvije na Krf (biciklom) 2. deo

Snezana Radojicic RSS / 10.02.2018. u 15:53

Gost autor: aca52ns

 

 

ДАН СЕДМИ

 

Путниче, стани! Овде леже они!

Гомиле ове прах краљева крију.

С капом у руци њима се поклони,

И редом тако ижљуби их свију!“

 

Ово јутро као да сам устао на леву педалу, па преподне пролази у не баш расположеном бициклању. И поред тога километри су фино одмицали. Вожња равницом не умара пуно, али ни не даје пуно лепоте, сем времена да се изгубите у тишини својих мисли. Пут од Драча до Валоне је углавном добар и смењују се деонице аутопута и магистралног. Раван је свуда сем на изласку из Фиере где постоји успон од 10% у дужини од непуних километар. Проблем је што је тај део пута веома лош и што је саобраћај густ, па то додатно отежава излазак из овог градића.

Валона, још једна албанска лука и још једно „ништа посебно”. Валона је друга по величини лука у Албанији и граду у коме су Албанци 1912. године прогласили своју независност. Један кратак период била је и престоница. Нечистоћа се и овде уредно одржава, тако да нису ретки таласи смрада који вас остављају без даха. Град се интезивно сређује, тако да је приобални део већ уређен новим хотелима и ресторанима, док је унутрашњи део још увек слика и прилика Енверовог времена. Како се лични опис града брзо мења, тако се мења и назив улица које се спајају и прекрајају, такода и овде тражим помоћ у проналажењу хостела. Ускоро по мене долази Фестим, ведри и расположени домаћин „Backpackers“ хостела. Ту упознајем занимљиву дружину која је одсела у хостелу. Немац Бенџамин путује непуних годину дана светом стопирајућиили возећи бициклу коју је купио у Грчкој и докотрљао се до Валне. По занимању је програмер, али га је стрес на послу натерао да да отказ и крене у пустоловину по свету. Сајмон, млади тамнопуто-коврџави мршуњави француз, који ми више личи на индијца, путује са братом по земљама Европе, упознајући њихове обичаје и језик. Соња, нигеријка која је живела у Лондону 20 година, а трентно ради и живи у Саудијској Арабији подучавајући арабљане енглеском језику, током својих честих одмора путује по свету упознајући планету Земљу. Албанија, којом је одушевљена, јој је полазна тачка у упознавању Балкана.

Валона је најдаља тачка до које су наше трупе у повлачењу дошле. Одавде су бродовима пребацивани на Крф и Бизерту у Африци. Крф ће још чекати јер ћу сутра наставити даље копном све до Игуменице. Град нисам пуно обилазио јер ме оно што сам видео није пуно привукло, па сам дан провео у одмору, разговору са становницима хостела и чекању топле воде за туширање. Домаћин хостела Фестим је врло пријатан и љубазан, спреман увек да помогне, објасни, упути. Тако ми објашњава какав је успон на путу за Саранду, његову дужину, нагиб. „Успон је стрм, али не би требало да је дужи од 10км, а после тога ти је све низбрдо све до Саранаде.“ и то ми објашњава све гестикулишући руком која у ваздуху описује кривудав пут који лагано иде силазном путањом све до мог циља. Дакле, напор до превоја, а после иде слатка награда са све шлагом и јагодом на врху. Да успон није наиван потврђују ми два француза стопера, који су у хостел пристигли баш из Саранде. Помињу да су уз пут видели бар два аутомобија чији су хладњаци прокували од напрезања и врућне на тим серпентинама које се дижу са нивоа мора до под облаке. Вечерам, туширам се, психички се припремам за сутрашњи дугоочекивани успон, спавам.

 dyqHz9dYtTODLQR3EdArM12bIjXMoYIxslhIKg4LSULNYiGCMq_NhT56nTwEUJD0up2lNL46GIvQfKEahj7BX54ORKDStEi3A9xHOfTXkU-G8dA_wD-IMVVpUPRwP8mDC2JcyJYZ66GT8CoWvf99i7otUr1pC_lQQLaUfXpp_KwbqZkaf_c-xN6yr2X8bwiVGd9tTWFoXAPUuQlbkqX0t8eg36d__FNQDtyw7qqkMUPa-8n3AVIo0kpmUNmwLR01RZgMeMpkM1t2KgFzAqs-Q4q8clvx5d8k7PwlPiVLmzDHZWIEbRKX9lZCU5gXqQ3juxWP1W_cNHXwNTiSZeX7zK88Tlr1k8bLlO7TPzrBS5A0u6fbVrojPJh0ro79iD2C_2tNNjUbspf2Yc4c8zxWnkYUPA6f-vyQLORSVhjVzPEOhJon0tJ1xF5KF6riarYV_KQJGzXjyp4byHwcl1qsZDssJXr4oM8yAF2NaciKZ1W8N4UbI4Wm-rQn4p2_hZ0VRAe7mV4evLsQxwblRm-p7yMfZxkmuqrcCRQu1DRsqCuOYmbcPkz2bHqTy78JKO2rkQ_26JiHOIdzEIDeSeG0WcWeYKz6oXf40p7QsKLEiy0QK00oW9laynd5GtcKEUxKISE00xJxkq6QQFOXQ54ELk_TGrD9zqwP=w680-h510-no

 

Бројке и слова:

Километара: 121 км

Прос. брз.   : 19.8 км/ч

Макс. брз.   : 39 км/ч

В. педалања: 6ч 6мин.

В. ук. у путу: 8ч 14мин.

Максимална темп. : 44º

Минимална темп.  : 25º

 

 

 

ДАН ОСМИ

 

,,Јунаци!
Тачно у 15 часова непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате вишеда се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“

 

Још један почетак дана у 4:22 ч и још један покрет ка следећем одредишту у 5:00 ч. Како излазим из Валоне тако се и моје мишљење о албанском приморју мења на боље. Наиме, од Валоне до места Орикум где почиње озлоглашени успон има доста лепо уређених плажа и увала са новим хотелима и местима за камповање. Тихо, интимно, лепо, опуштајуће, једном речју мир. Од Орикума који је у нивоу мора креће константна блага узбрдица која као да ме загрева за оно што следи. После пар километара благи нагиб претвара се у стрму раван, па ми брзина пада скоро до 4км/ч тако да морам добро запети. Савезник ми је била хладовина која је покривала пут јер је још увек било рано јутро када сам кренуо да се успињем. Облаци, који су се мували око планине, правили су додатни штит од летњег сунца. Ипак, овај успон није најтежи који сам возио. Оно што га ставља на друго место вечите листе мојих успона јесте дужина која је „само“ десет километара стрмине на којој треба запети као тежак, а друго је што има деоница типа „сад ћу ти дати мало да удахнеш“. Знојим се у литрама, педалам, одмарам, хидрирам, запињем....превој. Успео сам. Од нивоа мора од неких 1040 м.н.в. сам стигао пре поднева. Још један тежак превој је нокаутиран, пресвалчим се, одмарам и крећем у спуст са доста серпентина. Још синоћ, гледајући карту, било ми је сумњиво да ће низбрдица бити све до Саранде, а сада сумња нараста као квасац јер сам сувише брзо губио висину на овом спусту. На жалост, био сам упрву, јер се до нивоа мора спуштам једно 60-ак километара пре Саранде, па закључујем да ће бити још „горедолирања“ до циља. Међутим, оно што је уследило после одличног спуста на коме сам достигао највећу брзину на тури (60км/ч) било је прилично неочекивано. За то се не може припремити на тренинзима, прочитати у туристичким водичима, нити спознати читањем природњачких књига, то се може искусити само на терену, у „рову“, у рингу један на један са успоном. Тако ми на мегдан полако један за другим долазе успони пакленог нагиба и тежине, баш као што је био и велики успон који сам тог јутра савладао. Сви ти успони, а било их је петнаестак дужине од пола до шест километара, изгледали су ми као дечица оног велико успона, коју је он посејаo уз пут одлазећи из Саранде на север. Сунце пржи, умор ми исисава снагу, ударце које размењујем са успонима се нижу у недоглед, али ако посустајем не значи да одустајем. Шпанци би ову деоницу пута назвали ромпепјернас или ломилица ногу. Изнемогао стајем на узбрдици код места Борш. Више не иде овако, морам да одморим и добро једем. Ту на тој узвисини седам на летњу терасу ресторана са кога се пружа леп поглед на долину и море. Поручујем јагњетину и кромпириће. У ресторану за састављеним столовима седи и албанска фамилија која се ту окупила на дружење, како касније сазнајем, са својим рођацима из Лондона („Ко вам је дозволио да састављате столове и претурате инвентар?“ ). Питају ме одакле сам и куда сам се упутио. Кажем им. На лицима им се исцрта изненађење и поштовање због, за њих, вероватно неочекиваног одговора. Док чекам ручак, са суседног стола старији ме нуде вином. Прихватам, толико сам исцрпљен да бих попио једну омању реку вина, а појео сабљастог тигра са свим зубима или бар пола. Поручена храна стиже и нестаје брзином лепета колибријевих крила. Симпатични дебељко прилази столу и нуди ми овчији бубрег ролован у цревима са коментаром „најбоље у Шиптарија“. Прихватам, ждрак, мљац, прогут. Мало касније долази и нуди овчију џигерицу. Ма, може пријатељу све, само доноси ти, данас варим и ђон од патике, ако треба. Његов синчић од око12 година ме запиткује из ког града сам, куда идем, зашто нисам ишао преко Косова, коментарише како су Србија и Албанија у рату. Објашњавам му како Косово није баш сигуран за пропутовање што се тиче Срба јер је тај део земље отет од нас.

„Да, али тамо има више Албанаца. То је сада наше.“, омладинац

„Некада је било више Срба.“, циклопутник

„Добро, јесте, али Албанци мрзе Србе.“, омладинац

„Јел' ти мрзиш Србе?“, циклопутник

„Не, ти ми изгледаш као добра особа.“, омладинац

„Ето, видиш да није све тако црно-бело и да се може и живети и другачије од мржње.“, циклопутник

И тако причају ми како су се мало окупили са рођацима из Лондона, како тамо имају доста пријатеља Срба, да овде користе сваки тренутак да одморе, и тако. Завршавам са паузом, захваљујем се на гостопримству, они ми желе срећан пут. Враћам се у ринг међу конопце да наставим размену удараца са успонима. Неодустајем, иако имам кризе и повремено одмарам. Један по један из ринга излазе поражени успони, изређало се бар њих петнаестак. И овај пут, већ пету годину за редом неприкосновени и непобеђени шампион инклинација Алексаааандаааррр Лаааазззаревииииић. Сто тридесет километара до Саранде против банде успона, сунца, умора, километара. Ово је био најдужи дан на тури, временски по проведеном времену у путу, по пређеној километражи, по тежини успона. Тај дан сам постигао и своју највећу брзину на тури и најмању (4.2 км/ч). Какав дан!

У Саранду улазим нешто после осам увече. Покушавам да нађем „Dolphins“ хостел. Међутим, сви ме упућују на истоимени хотел. Не иде ми баш најбоље трагање, па молим првог вољног пролазника да назове власника хостела и каже му да дође по мене јер погодио сам улицу, али не и локацију хостела. Домаћин по имену Меси брзо долази по мене и одводи до старе виле на којој стоји не баш упечатљив знак да је ту хостел. Хостел је крцат. Од скоро, ту, уз Месија ради и Џереми, холанђанин који је пешке ишао од Холандије до Тибета, а сада је дошао да мало ради у албанском хостелу. Стисак руке, свака част. Бити пешак је најтеже. Поштовање. Хостел је готово попуњен до последњег кревета. Има ту Финаца, Финкиња, Француза, Швеђанки, Холанђана и дечко из непознате земље који упадљиво ћути. Сви они су на пропутовању кроз Албанију на путу према истоку или западу. Галама, неред, дружење и смех. Ошамућен од напорног дана успевам мало да прозборим са извесним Џ. П. -јем, млађаним Финцем пуним одушевљења за свет око себе. Завршава глуму и путује по Европи упознајући народе и обичаје. Питам га мало о Финској. Причамо о томе како се преци не смеју заборавити, како се наслеђе мора поштовати ако хоћемо да градимо здраву будућност. Он помиње како би волео да се врати у село одакле су његови и започне неки посао. Meђутим, мене умор брзо хвата од напорног дана, тако да одлазим под туш, па одмах на спавање, сутра ме чека последња деоница до циља, ваља мало одморити.

 DlZXplba771_lNj1zk2YjZ-qSZxOexRhgjjieCFNxoUM0WS_XBmRnQYYSsEWXHt5YYO3FZcN3X02UnUnHmsoE55vXe24MMXKQv_at9BYGuPxbDzJ1uIXdTKVGaTyFjkW7XF7wVIJwYJIm1omxIzSz9vyWbFC-4-K5szeLdJgix5ffcnkwus_QCVnchN5FJPDWBFHfAFEX3zqCzC8bYsyXNiDNauRQCIaAvEwg3o1Qv2KAuPXPc_MyZKgNL7dI5kHVoqstjgGS7d75mA8KXelA4ESQN4-9HOtbQo4ofYE80mf87V9NrSEfIJlAL5akzK6q9jUqRsMdYe2Nj_J0g4SzIN-zUEh-1FgmATslR6qQdnJRuCD0Os6tx-DwcHGG4HbMKlTfXoAEc6cQE94SbGi3Ou-gldIMdptl7lQL-A4XpTGxEkF_4reieFFGUlAizahgZrD-jh7hzolYq6VnChK5LByizjh3EwESfsj8ofo-CdzYY5pbulNIkcqbHOWaDK8zVTnSg9OwKcS8y3qM0dJq8RbA-1YNNJcvaC8tfVGE3SocecnkTIlDJo5mtF1sGwTfWzK-6VCoZj0UAlQuKuaBhAt2qf6XG-S0CAFhGb237ZEbT5GdultDMJEj62Pn-zK-SO1p3QiyDlr58cGNqG_6FRCZ-OUwEmE=w680-h510-no

Бројке и слова:

Километара: 131.5 км

Прос. брз.   : 12.8 км/ч

Макс. брз.   : 60.6 км/ч

В. педалања: 10ч 13мин.

В. ук. у путу: 15ч 15мин.

Максимална темп. : не знам тачно, али сигурно преко 33º

Минимална темп.  : 25º

 

 

ДАН ДЕВЕТИ

 

Знаш друже, волим војску, али не марим за теорију.

Све, све...Али битку решава срце овога репоње, који се прилепио за земљу, да га ни митраљез не може ишчепркати. “

 

Устајем и крећем у стандардно време. Пут до границе са Грчком је био углавном раван или благо валовит тако да сам брзо дошао до границе. Постоји једна деоница земљаног пута која успорава кретање јер шиљато камење вреба на сваком кораку неопрезне бициклисте у намери да га упропасте. Ова неасфалтирана деоница је између места Мурси и Шкале и није уцртана на кратама, али није страшно јер не траје дуго, тако да после километар-два опет наставља добро асфалтирани пут. Леп призор за око оставља мест Мурси. Насађена поред језера у коме се огледа окупана јутарњим сунцем лепо изгледа док полако јездим поред вароши. Чују се јутарња звона из оближње цркве која позивају мештане на литургију. На граници није велика гужва, правим паузу са грчке стране уз питу са сиром и кокаколу. Морао сам мало дуже да одморим јер је напор од претходног дана узимао данак, па сам осећао малаксалост. Што им је добра пита са сиром! Свака част! Пут до Игуменице није био напоран, још ако се узме у обзир да су ми друштво правили и двоје Француза, брат и сестра, може се рећи и да је брзо прошао. Њих двоје већ три месеца путују по Европи. Видели су ме јуче када сам прошао поред њиховог шатора подигнутог на пола пута између Валоне и Саранде. Возим упоредо са њима, фотографишем их, причамо. Стижемо у Игуменицу. У луци се опраштам од Матеа са два т и његове сестре, чије сам име заборавио. Купујем карту за трајект, која ме кошта 11 еура и седам у оближњи кафић. Е, па Ацо срећан ти рођендан! Заслужио си један гирос док чекаш трајект.

Крф. Друго по величини острво у Јонском мору и једно од најлеших. Легенда каже да је име добио по нимфи Керкири коју је бог мора Посејдон донео на ово острво. Феакас, дете из ове везе, је био праотац Феачана, једног гостопримивог народа, који је прихватио јунака Одисеја на његовом путовању за Итаку.

У пола два поподне се укрцавам и полако пловимо ка Крфу. После два сата путовања искрцавам се у старом делу града и одмах крећем у потрагу за Српском кућом коју налазим после мало лутања. Недеља је, па не раде, али са табле бар сазнајем кад сутра отварају. Ово је уједно трећи део мог путовања који има за задатак прелазак на Крф и посету светињама српског страдања. Крећем ка месту Дасиа које се налази 10 километара северно од Крфа. Ту планирам да свој једноипособни чадор подигнем у кампу Дионис. Пријављујем се, налазим погодно место за камп, дижем шатор, туш, клопа, извештај, спавање.

Негде око 4 часа ујутру почиње да пада киша, која ме је штедела све ове дане путовања, па је решила сада да надокнади. Пошто киша постаје све јача, шатор полако почиње да пушта воду, тако да сам морао да извучем цираду коју сам ставио испод шатора и тиме се заштитим.

Никад не купуј јефтину робу! После тога сам могао мирно да наставим да спавам. Ово је уједно био и једини дан када је падала јака киша током туре. Сутрадан је било спорадичних пљускова, али ништа што би ми реметило планове.

 

sK0pgyQu8LCb4p5NgdrM9wtpLjyQ58dO2WKQlke5JhXEC9v10fjuL8IlpKxbkWCbRqsqGoBA2cFb5tsFXeXBl6FQvaRGRQfs7KFaYG-8quZpocuTp2uGZP1dJfRNnkcXcuvqK7cDQ-ciw4Q18vYEvrTKafF7FbWwK8BzA-q0yKeDrLqP_XP1sP5LIRVVE1qlqpZH6dUNc7PHxDZ0vf2GxFAcj4ceEtruyHWUWgFjQJl15AW2zLnh-JlaLoUnd2QE-eUxKlUSsw6lOjWpJsACwoXqxdiQQfCJL-rjxrigPsck629He97HbpeQVGtt4kuN-oehr8iYHfSadeoWppu6o6rMucZEj3EuzowEz30xroz-9H2nxtrKg9KimvVrybcSXMNeKwD7a9JBXEnhiP4QzkeuAkZwfvrcvmXfqxB05E6ElAWITgE-QNpBenckpmTfjt7IlCL842srvC4HwGI2fA9vsgQbVqBjkTBIm9A_hP_cEEVCxcvn_9L0yYSsdSc65AmCSEUXUyoJ5QSEzMjXt3C8kou65WGUUpY-ytjgNfc8oR4_LCZsF8Mm1Adkmn03UWvkgwjo02Udmed36kocXkjBc2ZsYu1z_Nue2WZF5K7Xpy0q7tsBUkDPb02165h7YVBRiy8Fw6CSdXpLm07XZzvYBVqErzrU=w680-h510-no

Бројке и слова:

Километара: 69.2 км + 14.9 км на Крфу

Прос. брз.   : 15.3 км/ч

Макс. брз.   : 51.5 км/ч

В. педалања: 4ч 30мин.

В. ук. у путу: 5ч 50мин.

Максимална темп. : 40º

Минимална темп.  : 19º

 

 

ДАН ДЕСЕТИ

 

Гробљем су те, земљо побусали

Официри, учитељи, ђаци

Трудбеници, сељаци, сељаци.

 

Ово јутро се будим касније него ранијих дана, у 7:45 ч. Српска кућа ради од девет, па сам могао коначно лепо да се наспавам. У Српској кући упознајем кустоса и уједно и конзула Љубомира Сарамандића који ми поклања књигу, када чује како сам дошао до Крфа. Како каже, то је заиста подвиг. Поставку у музеју гледам полако, не журим, читам све. И тако, ту међу тим редовима, реченицама, униформама, оружјем, оруђем, фотографијама и успоменама из Великог рата емоције се појачавају! Разлог овог ходочашћа добија пуно значење и величину! Плачем...

После једно два ипо сата проведена у Српској кући захваљујем се Љубомиру на поклону. Сликамо се за успомену. Ту, одмах поред Српске куће је и Српска радња Крф где ме позивају у госте. Упознајем Жељка Поповића који ради ту, старији брадоња са фигуром српског Солунца, благог осмеха и добрих очију српског сељака. Ту су још његова супруга и Светлана Миловановић, писац српске трилогије о Првом светском рату. Када чују начин и разлог мог доласка честитају ми. Нуде ме пићем, храном, дарују ме књигама, налепницама, заставицама. Каже Жељко да морају лепо да ме угосте, пошто то што радим, радим за све нас. Упознајем и Дарка из Српског клуба Крф који хоће да уради интервју са мном и да то постави на њихов сајт, како би промовисали стогодишњицу од повлачења српске војске кроз Албанију. Правимо и пар снимака како возим свој бицикл окићен српском и грчком заставом. После дружења са њима, поздрављам се и обећавам да ћу и сутра свратити до њих на дан Светог Спиридона, који је заштитник острва. Одлазим на кратко до станице да купим карту за аутобус до Солуна (38.5 еура) плус крату за трајект (11еруа). Враћам се у камп, застајем повремено да се сакријем од кише која је почела да пада. Тешим се да сам шатор заштитио цирадом пре него што сам пошао и да је безбедан од воде. Међутим кад стигнем у камп видим да је ветар скинуо цираду. Вероватно пред крај кише, јер је у шатору била само једна барица коју сам лако санирао, а и лето је, брзо ће се осушити. Чини се, биће вече без кише.

 

hBFNLcmOtUyHnONKB-gdG_AE0u3cPMmX9BfECPlWUW1D3bhrH47z61CrFedIWZAFBSbpIs4uT-VcjqHdxFvVh8oXAUc-XPn9dbwdMt9dla0h4zwbvjqXqWNGIoPaFUdpaK2eJyxwZAixff9e9l3O2PiMI9zHYy0oe1MtOLyKOpIPi19CIJMh-zEgHfhjFSr55dGOaAAAyvn9fGlHHSAGYoFhLSsxjN9MKH2Dlw7axFdrSVRUfG6eD6-Kn2UNhrb2jk4K2pkxSwGE5gn-OKW4vHiJRsGdUtmHm34QXxpZtiPoIJTK7Q9XzZhb-kikxRaDQ3vWayakEGjtUa3LzVBRcy2W_u0P_Q94P7uFgm6CatHYjhNTwnNw2aoBjSPoqPz5jMnxibjkj282SPHmuLh_pR_A-_rVBER_-_5TqPs8xI7Bu--mtiKE488oP2JSbPLk6KmgA46x1aimlN5Wmfucjrg-XHq9Tg0s1KgncZk8_EIa8ANsD4astkfmWsEAQPMtfzgsDoNtBG30ViMi5vBLvOz4hTlzRTsWzMgVHal4LZyFlhn6cAX82-ZMlLjqkxeIFk9lchdHPAM2uuRSNQxoLqVFw2zIwRsLECpXbiBI1uAagR4MQKQk0ydqs3yE1OFQDJ80eEWvgsz2H0QfdRai0PklWetinrID=w679-h510-no

Бројке и слова:

Километара: 20.9 км

Прос. брз.   : 17.7 км/ч

Макс. брз.   : 29.4 км/ч

В. педалања: 1ч 10мин.

Остале параметре нисам мерио.

 

 

ДАН ЈЕДАНАЕСТИ

 

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,

Газите тихим ходом! 

Опело гордо држим у доба језе ноћне 

Над овом светом водом.

 

Устао сам око осам и лагано се одвезао до Српске радње Крф, где сам оставио свој велосипед. На путу до радње сам застао да пропратим поворку литије у част Светог Спиридона, која је пролазила платоом Leonida Vlachou. Литије у част Светог Спиридона се дешавају четири пута годишње, конкретно овог 11. августа, је дан када су 1716. године Крфљани изнели мошти Светог Спиридона на бедеме града после једномесечне опсаде Турака. Молитвом своме свецу изазвали су буру која је уплашила освајача, након чека су Турци одустали од даље опсаде града. Заиста је лепо видети поворку мештана у разноврсним ношњама и униформама, оркестре како лаганим корком пролазе кроз град уз звук литијске музике. После тога сам се запутио у пристаниште одакле креће бродић за острво Видо. Карта је јефтина, 2 еура. Око једанаест крећемо и за десетак минута смо већ на острву. У маузелоју палим свеће и пошто ту нема кустоса или водича сем девојке српског порекла која ради тамо, самоиницијативно држим предавање присутнима о острву, његовом значају за нас, о Велико рату уопште. Износим доста трагичних података из наше историје тако да сам неке присутне чак и расплакао. Оно што наглашавам јесте, да се жртва ових јунака не сме никада заборавити! После посете маузолеју одлазим до обале. Молитва, Плава гробница, родна груда и поздрав од потомака.

По повратку на Крф, водим екипу, којој сам држао предавање, до Српске куће, па одатле крећем својим двоточкашем да посетим споменик Дринској дивизији и Спомен чесму коју су војници направили 1916. године. Они се налазе јужно од града Крфа у близини места Мораитика. У повратку, још једном свраћам до Cрпске радње Крф да се поздравим са свима, па се враћам у камп да се спакујем и припремим за сутрашњи пут аутобусом до Солуна.

 

 p9ke8h5yMpzSvXFaoWsyInPO4twhTttOGvzNkx3XCuX2u_rt5Wi8P3bMrx_OzLPQZozW_y2LoVwD-AQcsH_C-0VoS5R9P-WvJQvMJNfWmNZziVg-_YErKiEjw5Ii3b-1jenPxra1YnpkjrnT7-EbVCftID7MBoAjM4ttd_fBulYtRkuMEhasxN_A7L8AOATPw3qgFW3bolVdZFsdXVOfdHN9u4NdjsZ3m-gOrBtEecQnmUxurEBQMiS4v3CeoFuamPMRQBv3H26sJe1KwZCNyA1IkZ2Ktm3qEprJ1ucg1JNRrOT0LmaNxe2Lh2d6ZAGVe6l_pFz3bbgMu20HPqQIRAAN3H6f6Z2duFp47sP7zf_1xi7Kl1zqN1Pz7VcsU-p8P4_1XJI0eIHf97JL45mB_GJLyOEhAn33d8uyHus6DXyyhf98Q4FnHtGR3cdmCnGxqetwuSoOEtoaegliDFUsaiHQz0fZ7MyjcFxnzKm0n4FdyokLPCP1CrRTqPHJBE1yjB1cNRnL28E8jK6174P9JfWhSGDSMwYek-Q9rjQo7Rxw9t3gAQUc501QL1iod0TT4Kpx3RIpAlWVMh2XZEYU3aLYFLFrJMIhVrCun5RDYxvw-76BUR8rZAM7NC4a4yAlR6jFPvlZ3usVvPGUkHbgVAIkhQZ9DrKJ=w680-h510-no

Бројке и слова:

Километара: 78.1 км

Прос. брз.   : 18.5 км/ч

Макс. брз.   : не знам

Остале параметре нисам мерио

 

 

ДАН ДВАНАЕСТИ

 

Изгурасмо, издурасмо,

Изгрцасмо, искичмасмо,

Сваком образ осветласмо,

Све од себе, собом дасмо,

Ограшјима облистасмо,

Одагнасмо, огрејасмо,

Као сунце просијасмо,

Одолесмо, отрајасмо. “

 

Устајем у 5:15, пакујем шатор и ствари и крећем ка аутобуској станици (Green station). На станци ме сачекало непријано изненађење, да поред свега морам да платим још додатних 10 еура за транспорт бицикле. Што сам на крају вешто избегао правећи се блесав (што ми није било тешко). Све ствари сам ставио у велики платнени џак који сам понео баш у ту сврху, да не би размишљао о више комада пртљага, већ само о једном. Бициклу сам расклопио и ставио у пртљажник. У Солун стижем око три и петнаест поподне. Брзо склапам бицикл, стављам на њега пртљаг и крећем ка железничкој станици где купујем карту за Београд (33 еура). Имам довољно времена за планирану посету Cрпском војничком гробљу на Зејтинлику, па се одмах упућујем тамо. Од железниче станице до Зејтинлика нема пуно, па брзо стижем до капије гробља. Улазим унутра и доле у крипти упознајем Предрага Недељковића, новинара родом из Краљева, који на позицији чувара гробља мења чувеног Ђорђа Михајловића. До деведесетих је радио као новинар у Ибарским новостима, касније се сели за Немачку, па у Грчку где је остао. Ту покушавам да нађем неког од предака по списковима, палим свећу борцима, а Предраг ми показује где је сахрањен Драгутин Димитријевић Апис. Поздрав светима од свих нас, поздрав Предрагу, мало фотографисања, па назад на станицу.

У воз се укрцавам у 18:15 ч, у пола седам воз креће. Ту упознајем Дараган Луковића из Прибоја који ми је помогао да унесем ствари у воз. Ради на изградњи мини-хидро-електрана за неку словеначку фирму. Граде их по Србији, Албанији, Македонији. На граничном прелазу Грчка-Македонија полиција из воза изводи десетак миграната и објашњава им да даље морају пешке. На македонској страни још тужнија слика. На хиљаде миграна из Сирије, Сенегала, Мауританије, Сомалије и ко зна које још афричке и азијске земље покушава да уђе и уграби место у возу „спаса“, како би наставили свој пут ка западној Европи. Маса се савија, ломи и пада пред маленим вратима вагона. Стојим у ходнику и гледам да заштитим свој велосипед да га не сломе у том нереду и јурњави. Немам страх да ће ми неко наудити. Ускоро у воз улази и полиција и избацује их све напоље, што милом, што силом. Истини за вољу, ретко кога ударе, а и ако то ураде гледају да то буде по ранцу да не боли, већ да уплаши. Онда нас премештају у први вагон како би за мигранте остали други и трећи. После сат времена комешања, искакања и ускакања у воз, вике, цике, дреке, запомагања, драња, плакања, мољења, смештања, воз креће ка Србији. Сто година од повлачења српског народа преко Албаније, гледам реку несрећних људи који се крећу у супротном смеру, у потрази за миром и бољим животом, бежећи од запдне демократије донесене бомбама и вероватно у нади да ће се једнога дана вратити у своју домовину из које их је тиранин протерао.

У Србију, тачније Лапово стижем око 11 часова следећег дана. Пакујем ствари на бициклу и крећем у финално педалање на овој тури. После шездесетак километара преко Крагујевца и села у долини Груже стижем у Печеног, почетну-крајњу тачку свог ходочашћа.

 

Сто година од великог рата, пролазећи поново путем српског мучеништва желео сам да обновим сећање на сељака, човека, који је својим страдањем утро пут и поставио темељ васкрсења свог потомства. Уверен сам да из те љубави, муке и храбрости солунског ратника потомство треба да црпи покретачку енергију за будуће изазове, а не страх од понављања историје.

 jYP91V1ccPYGV8jJaacTGn0gXMo5Tfq6Cr9MJE6zqIZn8aiSbAbJJ8IunIfk0iCJgW4H_BVtazC0NzYmcQxl22sPtdiKSJjZWu9hTzBkm8c87-s8_6CTSSz_82cUp5mYSFcF_DLo0dP0PFryvV-WJz0iDT7OkOqDzdbl1Wc9qBk09U1trU30QHkyjvREaTG_-LR9zOFSAYIRYXBPWsGADScGSTBsZoT8KnvLNsyLIpEOVfsKx5rNj649pHc0FdI83FDq65MSl9LXil4KCqoqbihkwiIOZ7KCAIZR7BBUNT20vCiWDYvCpl7lXCZiFrKSq35FvKbs8s8LtV-FkyWB4bYOAw4nVc42GO7Z4o5sInuO4O_tiCO-lGUR9e1ceSNyFGbMVAFovMazTNwSeoqkdWXSaJhKm3gdv8SqAjYpQe68uiPGtSnH5xsetNwoR5YG4lVWlskUwxNe2e3O_mJ2szfWLYZdT8qFB60e4mF5Ma3d_pMY6pFXtg4oa6i1f8VdiCdR-fCreYXti0A_jHOCXT3K5Ic9KhXzmbRIlLLgiHxeALxCUfN-3CZINYlem59L11WFdyWBuAhUcdexQ_amhomCOojvC3Wr7MOgfst8FCGrJDXkctfQ4tQyuwM_e8d0w_Ay0z40v7q7C1_4Qo7haC6o4TiCKtaN=w680-h510-no

У име Радована Тодоровића, и Живка Рачића, и Борислава Лазаревића, и Адама Радаковића, и свих палих јунака, Амин.

 

- крај - 



Komentari (2)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Srđan Fuchs Srđan Fuchs 19:43 10.02.2018

Eternal sunshine

Of the spotless mind.

Хвала ти, тебра, на овом подвигу.

Много љубави од Делија Јерусалим!
aca52ns aca52ns 20:37 10.02.2018

Re: Eternal sunshine

Srđan Fuchs
Of the spotless mind.

Хвала ти, тебра, на овом подвигу.

Много љубави од Делија Јерусалим!

И други пут буразеру :).

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana