Ne znam zašto imam potrebu da stavim na blog deo jedne sasvim lične beleške koju sam danas napravila. Danas smo moj mlađi sin i ja bili na groblju. Nikola ima četiri godine. Krenula sam sa njim opušteno, već smo bili na groblju. 

Ali nikada nismo bili sami i on ranije ništa nije pitao. Na trenutke sam se osećala kao đak koji je nespreman došao u školu.  Pitanja su počela još

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, upitaš se:
- Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? - pomisliš da te je s nekim pomešao. Eventualno mu, ako si takav čovek, uzvratiš osmehom.
Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak ili pijanica. Nasmešiš mu se i odmahneš mu.
Vidiš ga treći, četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje na desno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, aristokratskog držanja. Uvek nosi naočare od crne plastike, zalizanu belu kosu i dugi šal. Uvek je besprekorno odeven, staromodno ali na svoju ruku, u odelu i dugom mantilu, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo u operu. Stoji, nasmejan i maše ti.

 

 The binary solo really makes my life!

Izasli su ziro racuni, dinarski i devizni u Inteza Banci.

Dinarske uplate: Banka Inteza - 51-102-0009682/5

Devizne uplate - Banka Inteza - Swift Code DBDBRSBG, IBAN RS 35160513020134647867, na ime Milan Ponjiger, Batutova 21 11120 Beograd Srbija.

Drugari,

Hajde da se potrudimo da ova vest  dopre svude gde je to moguce (Facebook, Twiter ...)

pogledah sada film Nicije Dete koji me vrati u proslost i osvetli neko davno zaboravljene fotografije. Kisne beogradske ulice, stare fasade, "Komision", nekakve ljude u izlizanim jaknama i velike svetlece reklame na kojima je uvek falilo poneko slovo. I uvek je tu neki ulicni pas, taksista i memljivi podzemni prolazi.

Прва генерација која је стасала у 21. веку у Америци јесу, популарно названи, Миленијумаши. У Миленијумаше се рачуна омладина која је рођена почетком осамдесетих па до краја миленијума и данас има негде између 18-29 године. (Пошто не постоји јасна граница између генерација, постоје различити опсези, па неки укључују и старост од 16 и 33 године.)

Одрастање у различитости

Генерација Миленијумаша је расно најразноврснија генерација у америчкој историји. Удео беле расе у овој генерацији је најмањи икада и мало прелази половину (61%).

Ова генерација је одрасла на информатичким технологијама. Већина се не може сетити времена без рачунара пошто су већ са пет година имали своје рачунаре. Присуство на интернету их је изложило разноврсним ставовима, начинима размишљања и животним стиловима.

Шест од десет Миленијумаша је одгајана у породици са оба родитеља, што је далеко мање него у случају старијих генерација.

Мало пре него што су припадници ове генерације почели да се рађају, хомосексуалност је призната као здрав варијетет сексуалности, што је додатно отворило простор покрету за права ЛГБТ особа и њиховој видљивости у друштву. Јавно иступање бројних познатих личности, редовно одржавање Прајда широм Америке и пристутво ЛГБТ тема у телевизијском и другом медијском садржају, чинило је окружење Миленијумаша.

Više puta sam se uverio da je najpametnije kad citiram samog sebe pa ću i ovde to učiniti u skraćernoj verziji.

Dakle, još u aprilu sam  napisao post o tome zašto nemamo efikasnu državu i postavio pitanje, koji su to razlozi i uzroci, jer posledice vidimo na svakom koraku.

Da li imamo državu koja je sposobna da ne dozvoli bilo kom drugom obliku organizovanog delovanja da bude jači od nje?. Da li je sposobna i efikasna i zašto nije.?

Takođe sam  postavio pitanje preti li državi opasnost od samodestrukcije zbog preterane (namerne ili nenamerne, svejedno) tolerancije onih koji joj rade o glavi i koje sama država kvalifikuje kao zločinačka udruživanja ili samoreklamirajuće grupe sklone nasilju. Da li se Srbija već približava kategoriji  tzv.slabih država?

Da li je trebalo da se desi najava te parade da bi se pokazalo da je država slaba, a u isto vreme nas ministri ubeđuju da niko nije jači od države

Mislim da država nije kapitulirala, a da li će to zavisi od nje,

„Kupac u Srbiji ne zna šta kupuje, a prodavac šta prodaje. Agencija za privatizaciju – posrednik u kupoprodaji – ne snosi odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi za koje kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme“. Prevedeno na prost jezik , čovek kaže da se u Srbiji ne zna ko pije ,a ko plaća. Šta li tek izveštava diplomatskim kanalima, kad ovakvu poruku strani ambasador pošalje javno? Ako ambasador bilo koje države iz Beograda pošalje poruku privrednicima svoje zemlje da budu oprezni,nema toga našeg diplomate pa bio to i sam Dinkić, kome će oni više verovati nego svom ambasadoru.

Pre nekoliko dana dobih od prijatelja mejl nepoznatog autora koji na  intertesantan način ilustruje današnju globalnu civilizaciju i navodi da svi više razmišljaju o tome gde smo, šta smo,šta radimo, šta trebamo raditi , kuda idemo, šta možemo očekivati i čemu se imamo nadati.

Tekst je posvećen međunarodnoj nedelji prijateljstva i zato mislim da  zaslužuje da i na ovaj način bude prezentovan.

 Dakle:

“Kad bismo celokupno svetsko čovečanstvo sveli na selo sa stotinu stanovnika, a poštujući proporcije svih postojećih naroda sveta, selo bi bilo ovako sastavljeno:

57 Azijata
21 Evropljanin
14 Amerikanaca (severnih i južnih)
8 Afrikanaca

52 žene
48 muškaraca

Sa novim prijateljima nikad mi nije išlo. Čovek sam starog kova i uvek sam se držao maksime da su prava prijateljstva samo ona iz  mladosti.

running in the background...

ovo je jedan kratak blog...

Oduvek sam smatrala da je automobil sredstvo koje sluzi da se dodje iz tacke A u tacku B. Vrednost mu sa godinama opada. Priznajem, volim sam cin voznje (uz muziku). Imam svoje male fantazije: da sam Francesco da Mosto vozila bih retro crveni alfa romeo kabriolet, da sam Hank Moody vozila bih crni razdrndani porsch, da me nije briga za zivotnu sredinu vozila bih teget jaguar x sa bez sedistima... Ovako, do skoro sam prkosila klasnim zakonima svoga sela Bowdona vozeci najmanji auto u kraju. Prve komsije, Mercedes-Bentzovi (tata vozi CDI, mama vozi