Šta da Vam kažem?

Kad se dogodi nasilje, to znači da su propala sva druga ljudska umeća rešavanja situacije. Nasilje je, stoga, dokaz neumeća, odnosno nemoći.   

Nasilje kao metod kod nas je prisutnije i dublje nego što možda mislimo da jeste. Hajde da ne idemo predaleko unazad, nego da se osvrnemo samo nekoliko decenija unazad, pa da krenemo od onog mirnodopskog perioda nakon II sv. rata. I u miru je svakodnevno apostrofirano postojanje nekakvog spoljašnjeg neprijatelja (države, uređenja...) koji stalno vreba. Mada je, tada, taj neprijatelj bio više jedna apstraktna kategorija,

Povod za ovaj post je sledeća vest:  

"Sudija odbio da venča belkinju i crnca

Mirovni sudija iz Luizijane Kejt Bardvel odbila je da venča belkinju i crnca, uz obrazloženje da to čini zbog njihove buduće dece, jer na osnovu iskustva zna da većina mešovitih brakova...  " (B92) - A evo i celog izveštaja...

Šta na ovo reći? Svako svoju muku ima. Kod nas benigno-maligne neofašističke strukture, a kod Amera ... E, sad, ne znam da li je u pomenutom slučaju sudija

Opet, pre par večeri, vidim dva momka kako šetaju par «stafordskih terijera». Za ogrlicu jednog psa je zakačen povodac, ali dosta dug, tako da ovaj može da ševrda levo-desno, čitavom širinom trotoara, dok drugi uopšte i nema povodac i sasvim slobodno kaska ispred ostala tri člana ekipe. Sami mladići, otprilike, jedva da su punoletni. Hodaju sa nekom posebnom napregom u udovima, onako, skoro osvetnički, i u magnovenju proveravaju da li ih ostali prolaznici posmatraju sa dovoljnom pažnjom. Oko pola sedam je i ne baš hladno, pa su tu ljudi svih dobi: neki razgledaju izloge, neki šetaju sa decom, neki jednostavno žure duž ulice... Nedaleko, jedan policijski pozornik. Hoda, opušteno. Vidi ovu dvojicu sa psima, ali evidentno ne obraća pažnju na njih više, nego na bilo koje druge prolaznike.

Voda je ...!

Ovaj blog nema nameru da edukuje o tome šta znači voda, već samo da podseti na temu. Svi znamo šta znači pitka, čista voda. Ili (ako je prethodno rečeno nedovoljno), svi znamo kako je kad nam na koji sat nestane voda! Nema svrhe objašnjavati šta je i kolika je uloga čiste, pitke vode u životu svakog (pa i čovečijeg) organizma.

Interpol Srbije raspisao je međunarodnu poternicu za Nadom Šakić, protiv koje se u Srbiji vodi postupak od 1998. godine, zbog sumnje da je izvršila genocid. Nada Šakić je bila čuvar koncentracionog logora u Staroj Gradiški (Jasenovac) u kome je za vreme Drugog svetskog rata ubijeno na hiljade ljudi. Onda je osvanula vest da je dotična još pre nekoliko meseci preminula.

Da li je slučaj Nade Šakić važniji po tome što je srpsko pravosuđe pokrenulo proces protiv nje, a ona je prema nezvaničnim informacijama preminula, ili po tome što je ona u Hrvatskoj, u koju je iz Argentine izručena zbog optužbe za činjenje zločina tokom Drugog svetskog rata, oslobođena optužbi?!

Naši preporučili da se ne održi koncert Dina Merlina?

Ako ima nešto što nikad nisam voleo da slušam, onda je to „Merlin“. Svejedno zašto. No, to nije tema ovog bloga. Ne radi se o muzici, o imidžu... Nešto drugo je po sredi - nešto što se tiče i onih koji vole, i onih koji ne vole muziku, i onih koji vole ove ili one grupe, i onih kojima se Merlin sviđa ili ne sviđa – a to je ugrožavanje, ili makar osporavanje nečijeg prava na slobodu. Slobodu. Manje je važno da li će pod taj pojam biti podvedena sloboda pevanja, nastupa, kretanja, izražavanja...

Morao sam da sačekam par dana da mi se stabilizuje sluh pa da proverim ponovo da vidim o čemu se radi. Ništa novo nisam otkrio, ništa ne čujem, tako da sam definitivno izgubio sluh. Ne sasvim ali bar jedan dobar deo. Evo kako se to desilo.

Svima je poznato da se sada za vikend održavalo takmičenje pesme za Evorviziju ili kako su je ovde na blogu krstili za Bregoviziju. Ne znam kakva su druga iskustva da li je dotična i na druge tako uticala (da ogluve) ili ne, ali za mene je definitivno imala poguban efekat. Zašto? Pa zato što polovinu tekstova nisam čuo ni razumeo. Džaba

U nadi da će se broj ljudi koji će pročitati ovaj blog povećati iznad broja prstiju jedne ruke nastavljam pisanje. Zašto? Pa zato što su svi oni koji dolaze ovde i čitaju blogove dobri u ovoj oblasti pa se to njih ne tiče. Najbolje bi bilo kad bi se oba pola izjasnila šta to čini dobar seks. Muški deo populacije obdaren alatom većim od proseka kaže da je bitna veličina, drugi deo koji je vlasnik malog alata kaže da je bitna tehnika, ženski deo populacije kaže da je bitna predigra dok političari odgovorno tvrde da je seks u narodu

            Pre ravno četrdeset godina Rusi su ušli u Čehoslovačku da bi spasili socijalizam od tzv. Praškog proleća. Danas nam se čini da je to tako udaljen dogadjaj da više nema nikakvu važnost. Izgleda da nam je nagomilana i zdudana istorija poslednjih dvadesetak godina potisnula mnogo toga što se dešavalo pre. Osim toga, i smena generacija.

            Ja sam tog 20. avgusta 1968. godine bio u Beloj Crkvi sa trojicom prijatelja, u šatoru, u neposrednoj blizini  velikog dečijeg kampa. „Paint it black" se dnevno čuo bar pedeset puta

            Jos koliko ima do pocetka casa?

Hej!!!  zar to vec zvoni  ?nevoljko je odgovorio drug  iz klupi nesiguran cuje li se to skolsko zvono .  Nije ovo bilo prvi put da je   zagor  ucione,ono bar na trenutke,       nadglasavao  inace glasno skolsko zvono. Bili smo drugi razred  I vec   smo postali "stari" gimnazijalci I  malo ko se sjecao tih prvih nedelja u prvom razredu  kad smo,jos ne poznavajuci jedni druge, s nekom strepnjom al I uzbudjenjem cekali prve profesore. 

I ovog puta ocekivali smo jednog profesora po prvi put jer

 "Dva koraka desno, korak nazad". Ponavljao sam ovu rečenicu poluglasno prateći njene korake dok je sa kasetofona u ćosku sobe neumorno pjevao Willy Nelson.

"Dali, pa ne moraš glasno da ponavljaš korake, slušaj muziku i prati me", govorila bi Ina ne skidajući osmijeh s lica.

"Pa znam da ne moram da govorim, ali ako prestanem zbunit ću se... baš kao i sad..."

E kud ne odoh na folklor ko klinac, mada ne znam koliko bi me znanje naših narodnih kola izvadilo u učenju ovog kaubojskog plesa.

Stajao sam pred ogledalom u svojoj

U Hrvatskoj njeni gradjani srpske nacionalnosti zive neuporedivo bolje nego prije recimo deset godina. Imaju svoju stranku u parlamentu. Ustavno zagarantovana mjesta na lokalnoj i drzavnoj razini. Sve je politicki korektno i formalno prihvatljivo. Evropski standardi, sto se tice prakse, su jos daleko, ali forma je zadovoljena. Postoje srpska nacionalna vijeca kako na lokalnom, tako na visim razinama vlasti. Srbi biraju na posebno ofarbanim manjinskim listicima svoje dogradonacelnike, dozupane... Je li ovo dokaz puta ka demokratiji ili ipak pokazatelj da politicki korektna vlast ustvari ne zeli