Some Misunderstanding

Savet bezbednosti UN mora da "poziva na odgovornost svoje visoke službenike za sve ono što nisu uradili i za sve ono što su sakrili u okviru svoje misije i svog delovanja na Kosovu i Metohiji", kazao je Samardžić agenciji Tanjug…

Inspiraciju za ovaj tekst sam dobio čitajući  post Bojane Maljević o danu pozorišta. Ja nisam u stanju sada da navedem sve razloge zbog kojih volim pozorište - trebalo bi mi mnogo prostora, vremena i pažljivog pisanja da to postignem. I spisateljskog umeća, razume se, koje ja nemam.

Po mom mišljenju, institucija pozorišta u ljudskoj zajednici je neka vrsta ogledala nas samih, našeg postojanja, naših strahova i radosti i nadanja i sumnji.

Ето постадосмо богатији за још једну поделу Срба.

Државни секретар у истом министарству Оливер Ивановић оцењује да је изласком Срба на локалне изборе значајно пољуљан ауторитет српске владе у покрајини те да ће политика на Косову морати да се мења. „Чињеница да су у две општине у централном делу Косова Срби послушали нечије друге поруке направљена је пукотина између српског народа и власти у Београду, а то значи да ми нисмо за њих довољан ауторитет”,

Министар Богдановић каже да је:

«Наша политика према Косову је толико јасна и ту нема дилеме. Не знам шта бисмо могли да мењамо? Да прекинемо финансирање оних Срба који су изашли на изборе? ”

Ето завршише се и ти нелегални и нелегитимни избори на Косову. Они Срби који нису изашли су означени као прави Срби, а они који су изашли као издајници рода свога и “Тачијеви Срби”.

Све је конфузно, а само једно сигурно- да се не пропусти ни једна прилика да неко

Dok se naše stranke, vlada i skupština bave visokom politikom,odbranom Kosova, odbranom Vojvodine, sporenjem o oko svega i svačega, izlaska i neizlaska na izbore na Kosovu,ulaska odmah ili malo kasnije u EU, neulaska u NATO, ne damo Republiku Srpsku, najavama velikih projekata, svađama da li nam je draži Draža ili Tito, ko je veći a ko manji Srbin, patriota, izdajnik i strani plaćenik, narod nam postaje sve siromašniji i stanje sve alarmantnije, a obećavano društvo socijalne pravde postaje sve više utopija.

I dok novine preuveličavaju ili ne da su milioni na ivici bede, odgovorni mirno sede i glede,imaju da troše a i da  štede.

Obećavane promene sve više znače da se menja stanje- malo bogatih imaju sve više a sve viđe je onih što imaju sve manje.
Zvanična statistika  pokazuju da je u Srbiji oko 700.000 odraslih i 300.000 dece na rubu egzistencije. Ali, to nije konačna brojka.

Pre nekoliko dana dobih od prijatelja mejl nepoznatog autora koji na  intertesantan način ilustruje današnju globalnu civilizaciju i navodi da svi više razmišljaju o tome gde smo, šta smo,šta radimo, šta trebamo raditi , kuda idemo, šta možemo očekivati i čemu se imamo nadati.

Tekst je posvećen međunarodnoj nedelji prijateljstva i zato mislim da  zaslužuje da i na ovaj način bude prezentovan.

 Dakle:

“Kad bismo celokupno svetsko čovečanstvo sveli na selo sa stotinu stanovnika, a poštujući proporcije svih postojećih naroda sveta, selo bi bilo ovako sastavljeno:

57 Azijata
21 Evropljanin
14 Amerikanaca (severnih i južnih)
8 Afrikanaca

52 žene
48 muškaraca

 “Hrvati mnogo srećniji od Srba” glasi  naslov u našim novinama gde se obaveštava javnost o rezultatima istraživanja, koje je obuhvatilo 155 država ,o  tome koliko su stanovnici  srećni. Naslov je rogobatan taman toliko kao da je napisano da nam nije krivo što nismo mnogo srečni ali da nam je krivo što su Hrvati srećniji jer Hrvatska je na 61 a Srbija na 91 mestu na toj rang listi.

Svedoci smo istraživanja svega i svačega, od ekonomskih kretanja, ekologije, globalnog zagrevanja, demografije,zdravstvenog stanja nacija, životnog standarda, cena, spoljnjeg duga, kupovne moći, konkurentnosti, rejtinga stranaka i političara, odnosa građana prema raznim stvarima počev od toga koliko koja nacija troši pojedinih namirnica po glavi, opterećenosti izdacima po glavi, porodičnog nasilja po glavama, ubistava i samoubistava, koliko su nacije  zadovoljne ljubavnim životom  i koliko puta spavaju sa parnerom po glavi , mešovitim i jednopolnim brakovima, do toga koliko su čime nezadovoljni. Sve ima, ništa se ne može sakriti, nema laži nema prevare osim opravdane sumnje u pouzdanost istraživanja i zaključaka donetih na osnovu njih. Iako mnogobrojna istraživanja svega i svačega ponekad liče na ono“Dokon pop jariće krsti” ne treba ih zanemarivati bez obzira na rezerve.

Istraživači Galup vorld pola, su ispitivali više hiljada ljudi u 155 zemalja u periodu od 2005. do 2009, kako bi izmerili dva tipa blagostanja  i otkrili da  sreća zaista može da se kupi novcem, ili barem jedan vid sreće.

Najsrećniji ljudi žive u Skandinaviji

Po tom istraživanju Srbija se nalazi na 91 mestu od 155 zemalja

Gost autor “LJUBOTEN»

Dževdet i Marko – noć kada je prijateljstvo napustilo Orahovac

”Dževdet i Marko su bili susedi kako se samo može zamilsiti. Ni jednom, ni drugom nikada im nije bilo važno što je jedan Albanac, a drugi Srbin – njihovo dugogodišnje prijateljstvo bilo je daleko pametnije od toga. Uostalom, obojica su se služili i srpskim i  albanskim jezikom...”

Ovako je izgledao početak teksta koji sam objavio septembra 2000.

Ovaj post je posvećen predstojećem Danu pobede nad fašizmom u najboljoj nameri da još jednom ukaže o svoj nakaradnosti ukalupljivanja prošlosti u ideološki ograničene okvire, s jedne, i kako to rade civilizovane države i narodi, s druge strane.

Pre dve godine na velikoj međunarodnoj izložbi foto festival u Njujorku našle su se i fotografije spomenika NOB-u nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Reč je o projektu belgijskog fotografa i saradnika na Kraljevskoj akademiji u Gentu Jana Kempenaersa, koji je priredio seriju radova naslovljenu “Spomenici: kraj jedne ere”, prethodno predstavljenu u Antverpenu i u Briselu. Valjda u nameri da se bude u  antikomunističkom trendu i uz podsmeh duhovit, a biće pre zbog neznanja, na B92 se pojavio tekst o tome pod naslovom «Komunistički spomenici kao iz budućnosti», što je izazvalo dosta komentara.

Treba li bilo kome ko ima barem dva osnovne objašnjavati da je na Kozari, na Sutjesci, u Šumaricama, na Banjici, u Jasenovcu , na Sremskom frontu, tokom oslobođenja Beograda, i drugde  među poginulim najmanje komunista, da su to spomenici palima za slobodu i narodu  koga su pobili okupatori i njihove domaće sluge.To nisu spomenici komunistima i komunizmu već stradalom narodu, spomenici koji simbolizuju borbu i pobedu nad fašizmom.

Čudno je da je tu distinkciju razumeo jedan Belgijanac za razliku od nekih kao velikih Srba i patriota. Sramno je kako se kao država i narod odnosimo prema sopstvenoj prošlosti i istoriji, a dovoljno je samo pogledati kako to rade narodi i države koje drže do sebe i svoje kulture. Pa evo primera u slici: