Malo je reči koje su u toj meri sinonim za Afriku... upravo na taj pejsaž i pomišljamo kada kažemo Afrika. Kada poželite da otputujete u Afriku (nekako moćna reč, teška, zvučna), na to mesto pomišljate: Serengeti. Ovih dana je tamo otpočela i godišnja migracija dva miliona gnua i zebri preko reke Mara.

Поводом срамног Предлога закона о изменама и допунама Закона о заштити природе (КУПИ МЕ, ПРОДАЈ МЕ), 35 НВО посвећених заштити природе упутило је следећи допис:

Мрежа НВО

„Натура 2000 Ресурсни центар Србије“

6.10.2010.

ОДБОР ЗА ЗАШТИТУ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

- Г. Чедомир Јовановић, председник –

Поштовани господине Јовановићу,

Copyright (c) Bruno Bruderer

Niska šarenih, svilenih, kineskih cvetova poskakuje mi pred očima, dok kroz vetrobran kamiona posmatram kamilju zapregu s kojom se mimoilazimo na putu za Dasadu, selo na rubu Male slane pustinje Kač. A još jutros smo putovali ševroletovim SUV-om, koji smo malopre ostavili pored puta...

U Dasadu stižemo kroz gaj eukaliptusa, u kome se u sumrak okupljaju hiljade aleksandara, zelenih papagaja koje su, kako se veruje, u Evropu odavde doneli vojnici Aleksandra Velikog, i ulazimo u lodž Rann Riders: prostrana otvorena trpezarija sa slamnim krovom i, u bujnom vrtu, niz okruglih blatnih koliba slamnih krovova - sa klima uređajima. Sutradan ustajemo oko pola šest, u šest doručkujemo (poneki tost, ko još u to vreme može da jede?), da u pola sedam već budemo u otvorenom džipu: pravac Mala slana pustinja Kač!

Konačno, Swarovski CL mi je u rukama. Za one koji su pratili priču, pojašnjenje: nisam ga dobio u vlasništvo, već samo izabran da ga testiram, ok, uživam u njemu i, potom (to je onaj bolni deo), vratim fabrici... A za one koji su pratili moje priče od ranije, pa me često dočekaju sa savetom koji sam im dao, da ne samo ne uzimaju u ruke igračke koje ne mogu da kupe, već ih uopšte i ne gledaju; jeste, nisam poslušao svoj, na ličnom iskustvu zasnovan savet (u čemu se verovatno krije jedan sasvim drugačiji, podsvesni savet...).

Šta reći? Kada sam video najavu da će u julu lansirati novi model, pomislio sam: Ovo izgleda kao savršen lek za krizu srednjeg doba!

Ovaj sneg nije od juče. Počeo je na jugu Srbije još oko božića, a do kraja januara, čitava Srbija je bila zavejana. To je (krivo)lovcima pružilo priliku za brojne progone pataka i gusaka iscrpljenih hladnoćom i nedostatkom hrane (led im hranu čini nedostupnom). Zakon o divljači i lovstvu taj rizik prepoznaje, pa kaže „zabranjuje se lov sve lovostajem zaštićene divljači  1) ako je ugrožena … snežnim nanosima, poledicom i drugim elementalnim nepogodama ...” ali se to nikada nije poštovalo. I nevladin sektor je već pokušavao da natera nadležne da zakon sprovode, što je prošlo bez rezultata, jer nije, kako rekoše, bilo raspisano vanredno stanje. E sad baš jeste!

Veliki crnoglavi galeb je ptica koja se gnezdi u Centralnoj Aziji, a zimuje u priobalnim vodama Crvenog i Arabijskog mora, te Bengalskog zaliva (pre par nedelja sam ga i sam posmatrao na Arabijskom moru). A juče sam se nekim poslom našao na Adi Huji.

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Omanji rezervat - 20 km2 - ne reflektuje dovoljno značaj onoga zbog čega je pre 20 godina osnovan: zaštita kritično ugrožene indijske (velike) droplje. Sa jedne strane ga napadaju oranice, sa druge vetrogeneratori, a stepski rezervat Nalija (Gudžarat, Indija) pokušava da u svojim granicama podrži i održi ovu vrstu u distriktu Kač, gde ja za njom tragam. Moj vodič, Čirak Solanki, priča kako je nekom prilikom pet dana tragao pre nego što je uspeo da pronađe indijsku droplju. Pita me mogu li vetrenjače da utiču na pad njenog broja? Mogu, kažem. Već sam čuo da je ono malo ptica iz ovog kraja napustilo pretesan im rezervat, pa sam slikao tablu s imenom parka i nacrtanom dropljom, uveren da je to jedina koju ću videti.

gost autor: moj tata :)

(za jedan nestali svet, sa severoistoka Like)

Desilo se to sredinom 50-tih godina. Bio je težak, jak, širokih leđa i još širih sapi. Ćića Đukan i njegov sin Jovo imali su tih godina jednog konja koji se zvao «Môro». Ponekad se samo uz ime dodavalo i Môro Đukanov ili Môro Jovin. Imao je tamno-crvenu, skoro riđu dlaku.
Tih godina, bio sam dečak od 11-12 godina, pun snage, detinje nestašan. Godine uzrasta dece malo je ko pratio osim oca i majke. Znalo se samo u koji razred

Mrznja je veoma oslobadjajuci osecaj.

Kada ste uplaseni to najcesce nije lako priznati, ima neke veze sa puno hemikalija u mozgu ali to je mnooogo dosadno.Uostalom ljudi generalno imaju problema sa prihvatanjem stvari koje nemogu da promene, pogledajte religiju, nevidljivi svemirski bog i zmija koja govori.

Prosecan covek bi se danas zapitao WTF?, kad bi mu danas to neko servirao. Ali danas...odoh u religiju.

Uostalom mrznja danas ima dosta slicnog sa religijom, i jedna i druga stvar se bazira i hrani strahom koji daje mrznju.

Prilicno simpaticno kad malo bolje

Za nekih sat vremena počinju prvi mečevi...

Prošlogodišnji pobednici

Naveći favoriti

Pratimo još jedan teniski turnir, ovog puta u Majamiju. Već su odigrana dva kola i pola trećeg kod muškaraca i kompletno treće kolo kod žena. Od naših, za razliku od momaka koji su ovog puta bili 100% (ne računajući dubl Nenad/Danijel koji je takođe ispao), obe devojke su brže bolje ispale (i treba da se stide zbog toga), Jelena u drugom, a Ana u trećem kolu.

Pregled dosadašnje sezone je dat na blogu posvećenom IW, tako da se tu nema šta dodati osim da su u IW pobedili Nadal i Zvonareva.

Zato odmah prelazimo na parove:

"Srpski sport ne počinje niti se završava Partizanom i Zvezdom."

Niccolo o privatizaciji u sportu

Čitam ovih dana kako je u pripremi (ili je već pripremljena) 56 verzija narta zakona o sportu, kojom se između ostalog treba rešiti i pitanje privatizacije u sportu. Verujem da je većina vas imala prilike da sluša o potrebi da se izvrši privatizacija u srpskom sportu. Međutim koliko vas je tom prilikom čulo da se govori o bilo čemu drugom što nije Crvena Zvezda i/ili Partizan? Pre nego što se uopšte može naći odgovarajući model privatizacije potrebno je da postoji neko ko je sposoban da sagleda kakva je situacija u srpskom sportu i kakva objektivno može da bude situacija nakon privatizcije i kakvu situaciju želimo da bude. Šta mislite, koliko sličnosti imaju recimo Partizan, neki klub treće lige i neki seoski klub? Nisu li svi ti klubovi u različitim pozicijama i ne trebaju li da budu u različitim pozicijama i u vezi sa privatizacijom?

Kada govorimo o situaciji kakvu želimo da bude ja bih podelio sportske klubove u najmanje tri grupe: Profesionalni klubovi, amaterski klubovi i lokalni klubovi. Krenimo prvo od lokalnih klubova. Ideju o njima sam maznuo od velikih britanaca (tzv. casc) uz manje modifikacije. Ti klubovi bi bili u statusu udruženja građana stanovnika jedne opštine i član bi mogao da postane samo stanovnik te opštine i to svaki stanovnik bez ikakve razlike i dodatnih uslova osim da ima prebivalište na teritoriji te opštine. Ovo opština ne treba shvatati isključivo, takvi klubovi bi mogli da se organizuju i na nižem nivou – mesne zajednice...

Lokalni klubovi bi imali sledeće karakteristike:

Kada dva igrača počnu meč jednog dana a završe ga prekosutra, igrajući efektivno ukupno 11 sati i pet minuta, svaka bojazan da će ovogodišnji Vimbldon pasti u senku Svetskog Prvenstva u fudbalu je neopravdana. Džon Izner i Nikolas Mau nisu samo postavili rekord po broju odigranih gejmova u jednom setu i meču, kao i trajanju jednog teniskog meča, već su se potrudili da skrenu pažnju javnosti i na druga sportska takmičenja koja se održavaju ovog juna i jula. O drugim zanimljivostima prve nedelje Vimbldona smo imali prilike da komentarišemo na upravo isteklom blogu, a na ovom ćemo komentarisati dešavanja druge nedelje turnira koja danas počinje sledećim mečevima: