Onaj ko poriče holokaust, poriče čovečnost

Holokaust je naziv za sistematsko istrebljivanje Židova koje je za vreme drugog svetskog rata provedeno u Evropi na teritoriju pod kontrolom nacističke Nemačke i njenih saveznika.

Holokaust je imao različite forme, ali je najčešća i najzloglasnija bilo masovno hvatanje Židova i njihovo trpanje u vozove koji su ih dovozili do posebnih koncentracijskih logora - tzv. logora smrti - u Nemačkoj, Austriji i Poljskoj. Deo - najčešće žene, deca i starci - je pri dolasku odmah likvidiran, dok je deo privremeno ostavljen u životu kao robovska radna snaga. Metode likvidacije su postupno evoluirale u masovno gušenje u gasnim komorama, a leševi su spaljivani u krematorijima.

Iako se sluzim kompjuterima, mejlovima, volim ponekad da isčitam ona stara pisma kojih nažalost nemam mnogo u kući. Sva ona su počinjala na isti način:

Mi smo fala bogu dobro, a kako ste vi?

Ovo su događaji koji su obeležili proteklu godinu? Kako ih se sećate?

EKONOMIJA/POLITIKA

Završen most na Adi
Čukarička i novobeogradska obala Save spojene su 8. avgusta 2011. mostom preko donjeg špica Ade Ciganlije, malo ispod mesta (današnja severna prevlaka) koje je u urbanistički plan Beograda godine 1923. ucrtao arhitekta Đorđe Kovaljevski, predvidevši još u ono doba da se Beograd proširi na levu obalu Save.

Svečano slikanje u prototipu "fijat el zero"

U Kragujevcu je 13. decembra

Beograd je, nekada, jer ne živim u njemu, a dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ''svinger'', na jeftini Mc Donalds. Na tortu Mona Lisa iz Ruskog cara. Na mirise knjiga iz poznatih knjižara.
Pariz je mirisao na kroasane i Senu, na Šanel 5, Atina na žuckastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, na nešto što sebi nikako nisam mogao da definišem.
Venecija je mirisala na more, jod, so. Temišvar na uskršnja jaja.
Rim je mirisao na divan šampon iz hotela Gargantua. A Pešta na ljuti gulaš.

A miris Smedereva, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:

 Gradske priče

Autor Stefan Basarić

Zlo mi je već od ovog mora. Putujem bezmalo pola godine. Zamorno je, zaista. Iako sam u Čikagu izgubio dva prsta, fali mi taj grad, vezao sam se za njega. Pružio mi je ono što u svojoj zemlji nisam mogao da osetim. Siguran posao, topao dom, velika i česta primanja. Ali, ostavio sam sve to iza sebe zbog jednog motiva koji žulja sav moj rod već vekovima. Za svakog Slovena ta obećana, nepregledna sloboda i jedinstvo već dugo su izgledali nedostižno. Ali izgleda da nas je početak dvadesetog veka ,sve uzdrmao, uzbudio i prikazao nam onu svetlost za kojom tragamo. Priča se na brodu, slušam često na radiju, a i novine su prepune toga da ujedinjenje Južnih Slovena nije nemoguće, štaviše da se već mesecima detaljno razrađuje plan tog toliko željenog cilja.

Najtragičniji trenutak u istoriji Smedereva dogodio se u 14 časova i 14 minuta, 5. juna 1941. godine.

Bio je četvrtak, pijačan dan, grad pun seljaka koji su se vraćali s pijace, đaka koji su toga dana podizali svedočanstva, u Smederevu je gostovalo Novosadsko Pozorište, u poseti gradu je bio sin jedinac tadašnjeg predsednika srpske Vlade Milana Nedića sa trudnom suprugom, voz je iz nepoznatih razloga kasnio 2 minuta...

Sefardi su još polovinom 16. veka počeli da naseljavaju Smederevo, razvijen zanatski i trgovački centar koji je tada bio biskupija. Imalo je 17 rezidencijalnih i dvanaest imenovanih biskupa da bi krajem 20. veka iz titule beogradsko-smederevskih biskupa, na predlog Alojza Turka, bilo izostavljeno Smederevo. Grad je na samom kraju 19. veka imao 6.875 stanovnika, od toga 139 Jevreja.
Eksplozija municije u smederevskoj tvrđavi 5. juna 1941. raznela je sinagogu, jevrejsku mahalu i neznatno dalje katoličku crkvu Katolici su u junu 2006. na temelju starog svetilišta osveštali novu crkvu.

Jerina Branković (rođena Irina Kantakuzin, u narodnoj tradiciji poznata kao Prokleta Jerina) je bila srpska despotica, poreklom Grkinja iz porodice Kantakuzina, žena despota Đurđa Brankovića (vl. 1427-1456), za koga se udala 26. decembra 1414.

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383. Rođen je bio oko 1343. a umro između 1384. i 1420. Dimitrije je bio unuk