Now, I wish I could write you 

a melody so plain

That could hold you, dear lady, 

from going insane

Tog subotnjeg popodneva sam bio pun nekih sumnji. Dan pre toga sam posetio TLO Fest i po prvi put pogledao moćni nastup grupe E-Play i još jednom se uverio u bespoštednu posvećenost i profesionalnost ekipe iz benda Artan Lili. Ova dva nastupa su bila baš ono što malo po malo vraća nadu u magiju zvanu rock and roll, u taj voodoo koji kao da sve više postaje samo neka vrsta sve opskurnijeg folkora iz XX veka. Osmeh koji mi nije silazio sa lica te noći dok smo se vraćali iz Tomaševca ostajao je tu i sledećeg dana, ali je preko njega pala neka senka. To subotnje popodne sam posvetio preslušavanju snimaka sa novih nastupa ponovo okupljene grupe Slowdive. Pesme poput When The Sun Hits najbolje deluju kada im se posvetimo kao graničnom iskustvu, kada je zvuk koji izlazi iz zvučnika tako jak da je na granici bola. To je shoegaze, to je jedan od poslednjih autentičnih pravaca u rock and rollu, pravcu poslednje dekade XX veka koji je obožavanje gitare kao glavnog instrumenta mladalačke pobune doveo do vrhunca. Ni dan danas ne znam, da li je to bio kraj muzike zvane rock and roll. Znam da su i grunge i britpop bili tek prva prežvakavanja nekih već viđenih fenomena, fenomena koji su svoje korene nalazili na početku XX veka, u bluesu ...

 

Zastrašujuća je činjenica da slikar Nenad Marić (1979, diplomirao na beogradskom FLU) kao Kralj Čačka radi već sedam godina - od 2009. godine. Osim toga, još je strašnije to što ovaj izuzetni kantautor - koji radi pod uticajem Boba Dylana, Captaina