B92 Blog

Osmatračnica sa koje posmatram osamdesete se konačno uzdigla na visinu sa koje mogu da priuštim priču o tom vremenu. Shvatio sam i smisao „istorijske distance": ona nastaje kada postoje čitaoci koji nemaju pojma o vremenu o kome pišete. Kao u anegdoti koja poredi čitanje i hodanje po ćupriji na Drini, pisati za one koji su ćuprijom hodali riskantan je posao. No, zadovoljavam se time da postoje oni koji je nisu prešli, i ne čekajući da oni koji jesu pomru, počinjem.

Priča o osamdesetim biće ponajviše priča o muzici koja je pratila to vreme. Nama se tada činilo da ga je i oblikovalo, a devedeste su nas oslobodile te zablude. Ono što je, krhkije nego što se trsilo, proklijalo osamdesetih, nije uspelo da se ukoreni, i Bane Bumbar generacija formirana polovinom šezdesetih je uzela stvari u svoje ruke. O tom potom.

Mora od početka

Odgovaram mnogim opisima.

John Wayne, kada ga lokalni šerif osumnjiči da odgovara opisu sa poternice.

Otkrio sam ko je devojka sa Ipaneme. Nisam morao u Rio. Niti sam je, ne vala, pronašao na netu. Namestila je svoj peškirić na nekoliko metara od mesta gde sam pijuckao hladan nes.  Opis ove devojke poznat od ranije - tall and tan and young and lovely - sasvim je lišen detalja. Ovde ih ekskluzivno iznosim.

Kosa joj nije sasvim razborita; ali, na jedan šarmantan način. U neku ruku je kovrdžava i u neku ruku je plava, obogaćena prelivom bakra koji bi na drugim glavama diskreditovao frizera. Oči su joj one neodređene boje koju je umeo da pod odgovarajućim svetlom poprimi moj Reno 4. Kao da bi mogle biti braon i kao da bi mogle biti zelenkaste i kao da bi uz nešto povoljnih okolnosti čak mogle biti plave. Brada joj je isturena na način mudrica, usne su u službi utisk

Ne mogu reći da sam oduvek voleo šlagere. Bolje rečeno, tek posle tridesete sam saznao da sam oduvek voleo šlagere.  A zavoleo sam ih slušajući muziku koja je dok sam bio dete dopirala iz naše dnevne sobe kada bih već bio smešten u krevet.  Mnogo kasnije,  bilo mi je suđeno da ispunim obećanje iz stare pesme: srešćemo se ponovo. Prenosim deo tog iskustva.

Uvod

Stare pesme su se pevale do dubokih sedamdesetih, no zlatno doba je bilo ono pre rata. Već tada je vreme zapravo u mnogome bilo novo, ali u pesmama nije. Tek je sredstvima rokenrola novi pogled na svet ušao i u tekstove i u muziku. Ako bi se tridesetih godina XX veka još i moglo otpevati „Some girls are bigger then others" kao vodviljska sprdačina, „Paranoid Android" bi bilo nezamislivo. (Nije zgoreg podsetiti da se poezija odavno preselila na tla gde će je pesme za pevanje slediti decenijama kasnije

I

Da li bi čovek koji je u stanju da baci ženu kroz prozor mogao da svira ljubavne balade?

Stan Getz (1927 ­ 1991, ts) ovo pitanje nije razumeo kao retoričko. Veći deo svog života je bio postojan u dve discipline: neumorno je maltretirao žene, i podjednako zagriženo svirao balade. Ne bi bilo sasvim pogrešno predstaviti Stanlija Gajeckija, sina ukrajinskih iseljenika koji će skratiti svoje ime kad stupi u svet šou biznisa, kao Stanlija Kovalskog iz Tramvaja zvanog želja. Stanli džez muzičar se odnosio prema ženama sa sličnom mešavinom grubosti i još veće grubosti. Ipak, nije bez osnova pretpostavka da je pri tom uspeo da proizvede i nešto od "diskretni šarm podkošulje" privlačnosti Marlona Branda.
Pisac knjge "Stan Getz: A life in jazz" opisuje Getzov život kao beskrajan niz haotičnih i nasilnih incidenata Situaciji nije previše pomogla okolnost da je, poput većine džez muzičara iz 50ih, i Getz bio alkoholičar i

Pre tačno 50 godina, 2. marta 1959, Miles Davis je sa još petoricom muzičara ušao u studio Columbia Records­a na 30­oj ulici u Njujorku i u dva dana snimio Kind of Blue. Ništa više neće biti isto, ni za džez ni za Majlsa.

Čitava priča je počela pet godina ranije. Konačno se „otresavši navike" vezane za heroin, Majls Dejvis je okupio svoj prvi znameniti kvintet. U to vreme je Majlsovo ime već bilo ubeleženo u istoriju džeza albumom Birth of the Cool, ali ne manje ni albumima koji su usledili. Kada su probe kvinteta počele, posao saksofoniste je bio u nadležnosti čuvenog Sonija Rolinsa. Osim njih dvojce kvintet su činili Red Garland na klaviru, Fili Džo Džons na bubnjevima i dvadestogodišnji basista po imenu Pol Čejmbers, kasnije poznat kao mister PC, što u ono vreme nije imalo ni najmanju geek konotaciju. Svirke su počele u njujorškom kafiću Bohemia u julu, da bi se koliko septembra Soni Rolins

Rad je stvorio čoveka, u to nema sumnje. No šta on misli o tome? Ukoliko bi sudili po izrekama, sve najbolje. „Rad je otac ugleda" (Euripid). „Svi veliki ljudi su veliki radnici" (Niče). Starogrčkog pesnika Hesioda najrađe citiraju kada kaže: nije rad sramota, već lenjost.

 branje maslina   posao pesnika

No iako su sve ove izreke odraz merila ljudskih vrednosti, stvari nisu baš tako jednostavne. Niti su ikada bile. Zapravo upravo Hesiod lepo oslikava grčki svet kada savetuje propalici u svojoj poemi: ako hoćeš da se obogatiš, poslušaj me i radi. Rad dakle nije sam po sebi vrlina, već to postaje ako omogućava sticanje bogatstva. Kasnije, u klasičnom grčkom perodu, Hesidova shvatanja su istančana te su najčasnijim ljudima smatrani oni koji su dostigli visok stepen slobode usled bogatstva koje su posedov

Ako je u početku bila reč, onda su jazz i sex isprepleteni od samoga početka. Mada neki tvrde da su reč jazz prvi počeli da upotrebljavaju sportski novinari (teško je zamisliti Dobroslava Gajića kako opisuje neki potez sa ‘kakav džez!') postoje svedočenja da je ona nešto ranije bila u upotrebi u bordelima Njuorleansa gde je opisivala drugu vrstu sporta. Zanimljivo da se u to vreme umesto reči kupleraj češće upotrebljavao eufemizam ''sporting house''.

sportske strane prve pominju reč jazz u pisanom obliku

jedna od prvih jazz grupa, Badija Boldena

American Dialect Society je reč jazz proglasila rečju XX veka, a svakako su u vezi njenog porekla i prvobitnog značenja istraživanja bila zagriženija nego za bilo koju drugu. Etimologija je otprilike sledeća. Jazz je počeo da označava vrstu muzike oko 1915, mad

Prvi put sam za Bitlse čuo u periodu detinjstva kad se postavljaju pitalice ko je najbolji na svetu. Ko je najbolji fudbaler na svetu, odgovor: Pele, koji je najbolji auto na svetu, odgovor Rols Rojs, koja je najbolja grupa na svetu, odgovor Bitlsi. Pelea sam preko TV-a lično ispratio u penziju, a i dan danas pamtim trenutak kad sam ispred sebe po prvi put u životu video pravog Rols Rojsa.

 Najjeftiniji Beatles antikvitet, razglednica štampana u Nemačkoj '60-ih

Kada sam kupio prvu gitaru komšija sa sedmog mi je dao priručnik ‘'Gitarski akordi'' i knjigu koja se zvala ‘'Next Fifty Beatles Hits'' (nikada nisam naučio prvih 50). Ne umem da čitam note, i morao sam da najpre čujem pesmu da bih znao kako ona uopšte ide. Tako sam nabavio kasete. Moram reći, zavoleo sam ih.

U posebnom sećanju lebde rastegnuta zimska prepodneva kad sam znao da sam na raspustu jer ponovo repriziraju &quot

O čemu ljudi vole da čitaju? Znamo o čemu ne vole: o razmnožavanju krompirove zlatice, mašinskim elementima, vodostaje, alamanahe pčelarskih udruženja, o džezu. Na pitanje o čemu pisati ukoliko želite da budete čitani odgovor daju Heraklit, Frojd i Vudi Alen, između mnogih drugih. O ljubavi i smrti.

Ovo je blog koji bi po tom receptu mogao da bude polučitan. Za temu ima džez i smrt. 

Čarli Parker (Charlie Parker) zvani Bird je umro kao Toma Zdravković, umoran od života. To je učinio mirno, ne praveći preveliku galamu oko čitave stvari, gledajući TV u hotelskom apartmanu svoje prijateljice Panonike Kenigsvarter (devojačko Rotšild).

Charlie Parker  baronica

"We are in mission from God"

Blues Brothers

Bitlsi su prodali preko 500 milona ploča. Šer, naprimer, oko 200 miliona. Nekoliko najprodavanijih džez muzičara prevaljuju cifru od možda dva. Uz ove podatke, ne mogu da se ne setim opaske izrečene u trenucima rasprave oko toga da li bi džez trebalo promeniti i približiti ga "masama": ljudi ne žele drugačiji džez, ljudi žele manje džeza.

Ipak...dva komentara prijatelja blogera, Margos i Čera, su me ponukala da napišem ovaj misionarski tekst. Posvećen je onim dušama koje su džez odbacile u mladosti, ili ga pak još nisu čestito ni čule. Apsolutnim početnicima. I mada se pribojavam da je u slučaju časnog Čerevićana misija osuđena na...polovičan uspeh, možda se nađe neko ko će, zaslugom ovde odabranih kompozicija, džez prihvatiti kao nešto što se može ponekad i poslušati. Odatle do potpune predanosti ovoj muzici je veliki korak, a da bi se napravio neophodna je upornost učenika hrama Šaolin. Srećom, savršeno je ne