Sudbina je htela da Srbija u ponedeljak dobije dva najveća titulara pored Patrijarha SPC, predsednika i selektora fudbalske reprezentacije.

Moram da se pohvalim da sam poprilično imunizovan od srpske dnevnopolitičke ujdurme, ali neke doze, mogu da ubiju i konja, a ne čoveka.

Počinje! U četiri srpska grada od utorka, pa sve do 16. decembra, moći ćete da gledate najbolji evropski ženski rukomet. Evropska rukometna Federacija je učinila presedan dodelivši jednoj zemlji i drugo veliko takmičenje u jednoj godini, pa ćemo posle muškog u januaru, po istom modelu, u istim halama u Beogradu, Novom Sadu, Vršcu i Nišu gledati i 16 najboljih evropskih reprezentacija.

Dođite, probajte, svideće vam se...

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

Postao sam otac. Jednoga dana, kada moje dete postane, koliko-toliko svesno sebe i svijeta, imaće svoje „Grlom u jagode“, a pratiće je tekst da je te godine, Julian Asanž bio glavni baja, da je kosovska bitka i dalje trajala sa Dikom Martijem u ulozi Obilića,  Iniesta dao gol za titulu šampiona sveta Holanđanima, Srbi i Hrvati rešili da obnove „bratstvo i jedinstvo“,  a Srbija, zemlja u kojoj se rodila, posle decenije kurčenja, odradila i deceniju u kojoj je bila vazal svima.

Jedna od stvari, koja je ostavila poseban utisak na mene u filmu o legendarnom Radivoju Koraću (svaka preporuka i večno pitanje - kako se toga niko ranije nije setio?) je priča o slavlju nakon plasmana u finale Olimpijskih Igara u Meksiku 1968. godine, kada Vladimir Cvetković govori o tome kako se najnoviji hit Bitlsa „Hey Jude" slušao čitavu noć, a da su reprezentativci toliko glasno pevali da pola olimpijskog sela nije moglo da spava.

Kako to dobro (čak i naivno) zvuči iz današnje perspektive. Dobra stara vremena. Sada se čovek prosto uplaši od bilo kakvog uspeha i opštenarodnog veselja.

Ako kojim nesrećnim slučajem, nož iz ruke nekog klinca „prošpara“ stomak vršnjaka u znak početka školske godine ili pak prođemo sa po kojom razbijenom glavom zbog majice Zvezde ili Partizana na stanici GSP-a u narednim danima, inspiratori i huškači će biti „dobro poznati javnosti“. Ono što ova dva čoveka „pružaju“ srpskim medijima i svojoj publici u prethodnih mesec dana, „dno je dna“ srpske košarke, sporta i uopšte, društva.

Posle zime, stiglo nam je i rukometno proleće. Dugo ga nismo imali i svi oni, koji su na bilo koji način vezani za rukomet, uživaju u njemu. Posle srebra na Evropskom prvenstvu u Beogradu, kada je zbog Ilića i ostalih „Arena" bila četiri puta puna, stižu kvalifikacije za Olimpijske Igre, koje se igraju u Alikanteu (Španija) narednog vikenda.

požar

Partizan dva, Prva (ako dozvolite -sedi) jedan, Crvena zvezda nula. To bi, ukratko, bio bilans našeg večitog fudbalskog derbija, retke stvari koja traje i izaziva, kakvu-takvu, emociju kod širokih narodnih masa. No, kako to biva sa institucijama u državi, koja je sve manje država, kvalitet fudbala konstantno izostaje, divljanje je postalo obrazac navijanja, a sportski maniri, onih, koji bi trebalo da nas uče tome, ostali su na kravatama skupih odela, sakrivenih ispod klupskih šinjela i pravoslavnim brojanicama besnih centarhalfova.  Uz medije, sportske novinare sa manirom svojih kolega iz političkih redakcija, koji su simulirali ratno stanje, brojali uhapšene, slomljene stolice i vreme za koje spetljani vatrogasci savladaju vatrenu stihiju i smeste je u koficu sa vodom, sve je poprimilo obrise potpunog debakla, možda malo manje za one, kojima je još uvek satisfakcija „silovanje komšija“, a letnje rane od irskih konobara, zaceljene...

O rezultatima izbora „ovaj deo sveta" u kome živim govori „ma, jel moguće" i „ma, ako i treba". Nemam šta da dodam, niti da oduzmem. Vlast nikada ne može da bude bolja od naroda. Nikada. Pastir u brdo, pastir sa brda. Nekoga ubijemo, od nekoga pobegnemo i tako u krug. Čim se jedan spusti sa brda, odmah se sudaramo onako klepetasti, bez puta i cilja, tražeći drugog. Čim nam neko zasvira u frulicu onako kako nam srcu godi, krećemo, za njim, gde god, kako god...