Nesumnjivo da nas spaja vrlo brzo sa nekim ako delimo istu ljubav prema nekoj vrsti muzike, filma, knjizevnosti, u novije vreme cak i hrane.
Ipak, postoji nesto drugo sto smo mozda ismevali nekada davno jer je u nekadasnjoj Jugoslaviji bilo cesto medju ljudima koji su dosli u Beograd iz neke daljine. Ono kada dva nepoznata coveka poticu skoro pa iz istog zaseoka i nadju se u gradu na istom poslu.
Danas gledam na to nekako drugacije jer sam uhvatila samu sebe u pronalazenjima  bliskosti sa ljudima koji su hodili nekim stazama mog detinjstva.
Jedno je podsecanje sa

Ovih dana sam sticajem okolnosti bila u drustvu ljudi koji imaju svoje originalne ideje i koje su sa ovih prostora uspeli da ih proguraju daleko u belom svetu. Svi su ostavili izuzetan utisak na mene i inspirisali me da vam ispricam jednu pricu koja datira iz vremena nekadasnje Jugoslavije.

Proslo je nekoliko godina od Titove smrti, osamdesete se zahuktavaju, na radiu je cesto Majkl Dzekson i      " Bili Dzin ", nose se podvrnute farmerke i starke svih boja.
U to vreme, poneko dolazi u posed cuda tehnike nazvano Spektrum. Pojavljuju se igrice, vreme je Pakmena, drugara

Jedna sam od onih koji kad se vracaju za Beograd, raduju se punim srcem. Obozavam trenutak kad avion polako silazi sa oblaka te pocinjem da prepoznajem obrise svog grada. Isto mi je i kad se priblizavam putem, prugom, camcem..Kao da me ceka neko od najblize familije i siri ruke u zagrljaj.
Nije da bas izgleda kad mu se priblizavas kao svetsko cudo od grada, al ja znam sta se sve krije iza kulisa, ono lepo nesto, toplo, beogradsko.

 

 

 Rođena sam početkom avgusta, odmah posle Ilije gromovnika, koji skoro svake godine zagrmi i saopšti da vlada oblacima. Radujem se rođendanu iako je, nažalost, baš na taj dan pala prva atomska bomba više decenija pre mog rođenja.
 
 Pamtim sve moguće rođendane i jedna sam od onih koja ponekad iznenadi komšije čestitanjem. Takođe, tajnim pozivima porodici saopštavam ko bi trebalo koga da zove. O ovome, molim vas, ćutite,

  Bila je to jedna od onih noci kada je bilo vrlo tiho, a saobracaj samo neznatan huk u daljini.

  Mogla sam da pustim svoje misli u pravcu u kom zelim jer me sama ta atmosfera ispunjavala mirom.

  Krenula sam da vracam oblake unazad dok nisam dosla do jednog davnog leta u Beogradu.

U knjizi Viktor Frankla " Zašto se niste ubili?" on opisuje kako je preživeo nemački logor smrti, te napominje da su uvek vise snage, volje za život, imali ili religiozni ljudi ili oni koji su nekog mnogo voleli. I ta pokretačka struna nije bila zanemarljiva u poredjenju sa onima bez izraženih ta dva osećanja.
Ipak, da li je mir, onaj za kojim uvek nesvesno tragamo zaista u tim segmentima. Kod duboko religioznih možda. Jer vera ne bi trebalo da