Oko granice
22. novembar

Nikada mi neće biti jasno kako pogranična policija zna da smo negde u
pojasu nejne prinadležnosti podigli kamp. Da li im neko dojavi? Ili
nas sami vide, što nije posebno teško budući da i ne pokušavamo da se
krijemo? U poljsko-ukrajinskoj pograničnoj zoni dva puta su nas
presretali i legitimisali tokom samo jednog dana, a onda

Srbi, narod najgostoljubiviji

Kako nam je samo trebao odmor! Od početka novembra pedalali smo gotovo svakodnevno u stalnoj trci sa zimom od koje smo bežali ka jugu. Tu i tamo, sustigla bi nas sa noćnim temperaturama ispod nule, ali dani su uglavnom ostajali dosta topli, pogotovu kada bi sunce ogrejalo. Ali kada smo zagazili u januar, sustigao nas je talas veoma hladnog vremena.

Na drugi deo ture krenula sam autobusom:

11

Biciklisticki punkt u gradiću kome ne znam ime prilično je veliko zdanje sa pripadajucim parkingom, toaletima i, verovatno, servisom. Ali zbog praznika, sve je zatvoreno.

Prolazim iza zgrade, ne znajuci ni sama sta zapravo trazim. Jos uvek nisam odlučila da prekinem sa današnjom voznjom, mada bi uskoro trebalo da počnem da trazim mesto za kamp. A onda iza zgrade otkrijem

Transilvanija

Ne moramo da gledamo u mapu da bismo shvatili kako smo se nakon istočnih Karpata obreli u Transilvaniji. Razlika je toliko očigledna kao da smo se našli u sasvim drugoj zemlji. Drugačija je priroda, drugačija su naselja, drugačiji su i ljudi. Bilo da okrećemo pedale uzbrdo ili stiskamo kočnice nizbrdo, s obe strane puta pucaju otvoreni vidici na basen nekadašnjeg Panonskog mora.

*

Od Larantuke, gde sam se iskrcala na Floresu, do Maumerea, najvećeg grada na ovom ostrvu, vode dva puta - jedan prati istočnu a drugi zapadnu obalu. Sasvim slučajno, odabiram onaj prvi. I nakon nepunih deset kilometara, kada najpre odličan a potom solidan asfalt zameni zemljani put, shvatim da ću prvi put otkako sam u Indoneziji voziti po takvoj podlozi. A to znači truckanje, prašinu, sporo okretanje pedala. Ali i ugođaj vožnje kroz malo naseljenu oblast i, povremeno, divljinu.

2. oktobar

Kakav dan! Sunčano, mada pomalo prohladno, glatki novi asfalt, goredoliranje sa možda dve-tri oštre uzbrdice oko morskog zaliva, pa oko jezera, a onda i oko vulkana, a prizori nestvarni... Sad biram gde ću da se smestim na jezerskoj plaži (poslednja fotka).

17 –22. mart 2013.

Granični prelaz između Laosa i Kambodže. Dok stojim u redu za izlaznu overu pasoša, opazim natovareni putnički bicikl nedaleko od reda za ulaz u zemlju. Potražim pogledom vlasnika i zadržim se na visokom muškarcu u pedesetim, u biciklističkim bermudama. I nehotice se zagledam u njegovu protezu na levoj nozi, od polovine butine. Naježih se. Kakav duh!, pomislih s divljenjem. Nakon overe mog pasoša, požurim da mu se javim.

Za Ivana sam saznala na vrlo neobičan način. Bila je 2013. i ja sam stigla u Bangkok, gde sam imala ugovoren besplatni smeštaj preko liste Warmshowers. Ugostila me je vlasnica privatne škole koja uopšte nije biciklistkinja, mada je posle našeg druženja kupila bicikl i u svojoj šezdeset i nekoj počela da vozi. Već prilikom susreta, rekla mi je da sam je zbunila, pošto je mislila da je reč o muškarcu koji putuje oko sveta. Na Warmshowers nije ni gledala moje fotke, a pošto joj samo moje ime ne znači ništa da bi znala o kom rodu je reč, to je zaključila da samo mušarac može pedalati okolo sam. Grohotom se smejala kad je otkrila svoju zabunu. I tada mi je rekla kako smo mi svi iz Srbije neobični.

"Koji mi? Poznajete još nekog iz Srbije?"

"Ima jedan vaš, isto biciklista, pitao me je za smeštaj. Njega sam odbila jer sam već imala goste. A i pola ga nisam razumela, govori engleski mnogo brzo."

Sad je na mene bio red da se začudim. U tada malom i manje-više poznatom svetu srpskih cikloputnika, znalo se ko je gde putovao na dalje destinacije. Ni meni ni rijateljima koji su pravili duge ture, a koje sam odmah pitala, nije bilo poznato da je neko vozio čak u Tajlandu.