Putovanja| Život| Životni stil

Pedalanje po Karpatima (Transilvanija)

Snezana Radojicic RSS / 01.10.2011. u 16:23

Transilvanija

DSCF1777.JPGNe moramo da gledamo u mapu da bismo shvatili kako smo se nakon istočnih Karpata obreli u Transilvaniji. Razlika je toliko očigledna kao da smo se našli u sasvim drugoj zemlji. Drugačija je priroda, drugačija su naselja, drugačiji su i ljudi. Bilo da okrećemo pedale uzbrdo ili stiskamo kočnice nizbrdo, s obe strane puta pucaju otvoreni vidici na basen nekadašnjeg Panonskog mora. Naselja gube prepoznatljiv rumunski pečat sa kućama šarenih fasada koje su napola skrivene iza izuzetno visokih drvenih kapija, navrh kojih se gnezde ptice u za njih posebno predviđenim šupljinama. Ustupaju mesto zidanim kućama sa šorovima koje se nižu kao pod konac, u austrougarskoj tradiciji seoskih naselja. Svi javni nazivi, od tabli na ulasku u mesta do onih sa imenima ulica, ispisani su dvojezično, na rumunskom i mađarskom; i uglavnom prvo na potonjem. Ako njihovi žitelji, Mađari, potomci Saksonaca koji su ovde živeli od srednjeg veka, nisu toliko egzaltirani kada ugledaju prašnjave putnike na biciklima, a ono nisu ništa manje ljubazni kada ih upitamo za neki put ili pravac.

DSCF1781.JPGNama je posebno zanimljivo to što prvi put ovde, u srcu "mađarske Transilvanije", srećemo bicikliste rekreativce. Grupica od pet-šest njih na trkačkim biciklima i u biciklističkoj opremi sustigla nas je na vrhu Sicaša, brda na padini nekadašnjeg vulkana. Nisu bili ni upola razgovorljivi kao njihovi susedi Rumuni, koji bi nas sigurno zasuli pitanjima da su nas tako pretekli na drumu, ali su nam se ljubazno javili i poželeli nam srećan put. No, ni nama nije bilo previše do priče. Uživali smo sami za sebe, odmarajući oči na zatalasanim linijama oivičenim obroncima Karpata što se razlivaju u izmaglici, iskreno ne znajući šta bismo odgovorili kada bi nas neko upitao šta nam se više dopada -- zatvorene karpatske serpentine ili otvoreni vidici Transilvanije.



DSCF1804.JPGIli najpre ljudi?
12. septembar


Biće da smo ljudima ipak najviše oduševljeni. Nakon Mihali i Gregori, Danijela, Vladimira, Ane, te barem toliko onih koje nismo stigli da upitamo za imena ali koji su nas utvrdili u utisku da su Rumuni posebno naklonjeni putnicima, slučaj nas je doveo pred kapiju Magde i Mirče u mestu Hăghig.    

Oboje su gradska deca, Magda iz Brašova, Mirča iz Cluj-Napoca. Pre tri godine odlučili su da napuste Brašov, gde su živeli, i dvadesetak kilometara van grada kupe staru kuću sa osam ari zemlje. Kada ne radi kao veb-dizajner (među njegovim referancama je i sajt www.bran-castle.com, o Drakulinom zamku), Mirča uči o organskoj poljoprivredi i održivoj energiji. Prve rezultate naučenog imali smo prilike da degustiramo -- paradajze s ukusom pravih paradajza, slatke i sočne, koje su njih dvoje uzgajali u svojoj bašti. Dali su nam punu kesu, sigurno tri kile ovih plodova, za poneti, a mi nismo mogli da odbijemo kada je tako ukusno.

DSCF1788.JPGAli, da krenem redom. Pred njihovom kućom zaustavila sam se da sačekam dok Brajan napravi fotografiju crkve preko puta. Iz dvorišta se, naravno, odmah oglasio pas koji nije prestajao da laje -- rumunski psi su najgora napast koja se može zamisliti -- pa je Magda izašla da vidi šta se to dešava. Ugledavši me, mahinalno je na engleskom upitala da li mi treba vode.

-- O, naravno -- odgovorila sam, dajući joj prazne bidone.

U međuvremenu, pridružio mi se i Brajan, pa smo zajedno čekali pred kapijom da se devojka vrati. Ali umesto nje, na ulicu je izašao visok mršav mladić, duge kose i potpuno urbanog izgleda. Na savršenom engleskom započeo je priču sa nama: odakle smo, gde idemo, kakvi su nam planovi. Negde usred te priče, ponovo se pojavila devojka, noseći bidone s vodom i kesu punu organski uzgajanog paradjza -- najmanje tri kile.

-- Ako volite paradajz... -- nije dovršila rečanicu.

Da li volimo paradjaz? Brajan je naprosto lud za njim, a kada mu je MIrča otkrio da iza kuće ima nekoliko leja ovog povrća, morao je da ode i vidi kako to izgleda.

DSCF1778.JPGI tako je počelo druženje koje će se pretvoriti najpre u poziv na kafu, pa na večeru, potom i na konak. A oko improvizovanog baštenskog stočića, ometani trima mačkama i dvama psima koji su uporno pokušavali da obore naše boce s pivom i tanjire s mezama, pleli smo niti naših priča u toplo poznanstvo koje će nas grejati dugo nakon što budemo otišli odavde.

Iako je u staroj kući dovršena samo njihova spavaća soba, nebrojeno puta pokušali su da nas nagovore da je podelimo sa njima -- jer gde ima mesta za dvoje, ima i za četvoro. Ali istrajno smo odbijali i na kraju su se nerado složili s našom odlukom da postavimo šator u bašti.

A ujutru, po našoj želji, mamalega brindizi -- rumunska verzija kačamaka. Uz kafu, još po čašica razgovora, a onda se opraštamo, razmenjujemo mejlove i odlazimo ljubeći se kao dragi znanci. A bili smo zastali samo da Brajan fotografiše crkvu preko puta.  



DSCF1897.JPGOd Vlad(ara) do vampira
14. septembar

 
Bran svakako nije ni Brajanov ni moj najomiljeniji grad u Rumuniji, niti je Drakulin zamak najinteresantnije mesto koje smo želeli da posetimo, ali, kada smo se već zatekli usred Transilvanije, nekako se činilo neminovnim da ga obiđemo.  

Tako smo, poput hiljade turista koji hrle da razotkriju misteriju zvanu Drakula Vlad, ušetali u zamak u kome je on zapravo bio samo jedan od stanovnika. Prateći vrlo iscrpna objašnjenja na rumunskom i engleskom, koja su postavljena u svakoj prostoriji zamka, neupućeni posetilac (poput nas) zbilja će steći kompletan uvid u istorijat zamka, u značaj koji je imao kao utvrđenje u srcu Transilvanije, kao i u to kako je legenda o Drakuli zapravo nastala. Krivi su pisci, u ovom slučaju Brem Stoker koji je živo predanje o jednom od najsurovijih vladara svog doba pretočio u pravi bestseler.

DSCF1819.JPGŠto se pak samog zamka tiče, nije ostavio poseban utisak na nas. Obišli smo sve prostorije i sve to uredno zabeležili na fotografijama, ali tokom dvočasovne posete nijednom nam se nije oteo uzvik oduševljenja. Zapravo, jeste jednom, i to meni, kada sam prvi put prošla kroz ulazna vrata, visoka jedva 170 cm, a ubrzo se ispostavilo da nijedna nisu viša. Ala su bili niski ovi rumunski velikaši i krvopije!

 

 

 

Fotke su ovde
 



    



 



  



Komentari (6)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

49 41 49 41 16:57 01.10.2011

Gurnu me u

depresiju

-sto i ja nisam, tako negde; kao nekad.

Preporuka.
srdjan.pajic srdjan.pajic 04:29 02.10.2011

Fotografije

su maestralne! A od onog mezeta sam ogladneo, odo kući!

A Ameri se žešće lože na paradajz, jer ovaj ovde, plastikaner, ništa ne valja. Moju gospoju ne mogu da isteraju iz frižidera kad dodje u Bgd, jedna ruka joj u kesi sa paradajzom, druga u kanti mladog sira, u tom položaju je hvatamo svako veče.

Milutin Milošević Milutin Milošević 08:36 02.10.2011

Translvanija

Da, vrlo je zanimljiva, mnogo više od Rumunije koju uglavnom poznajemo (Banat, nama najbliži). Ja sam letos provozao par dana, nažalost ne na biciklima kao vi da mogu da uživam natenane. Evo mojih slika u klipu
fantomatsicna fantomatsicna 08:51 03.10.2011

A znaci tako

Izgleda Transilvanija.Divno i vidim stalno srecete interesantne ljude.To i daje car ovakvim putovanjima
panter888 panter888 14:44 03.10.2011

Sela

Mene njihova sela poprilicno podsecaju na Srpska,jedino sto vole sareeeno :) sve mi boje lepo stoje :)cak i struktura dvorista je veoma slicna nasim.trpeza je preslikano vojvodjanska :) Prijatno sam iznenadjen gostoljubivoscu a sto se tice paradajza,zvucace pristrasno,ali nije :) Sabacki paradajz(prirodni ) je najukusniji na celom svetu :) ne zato sto je srpski,vez zato sto je najukusniji :)))Pozzz i hvla sto ste putovanje podeli sa drugima :)
Milutin Milošević Milutin Milošević 09:32 04.10.2011

Re: Sela

Mene je, kao vozača, nerviralo što su sela apsolutno ušorena, što su sve kuće niz glavnu i jedinu ulicu, pa su sela duga i po nekoliko kilometara, koliko god kuće bile zbijene. Pa onda moraš dugo da puziš kroz selo. No, sa druge strane, onda imaš priliku da lepo pogledaš sve te lepe i očuvane kuće.

Arhiva