(Htela sam stvarno malo da odmorim od svega ovoga, ali ja ne umem da se isključim pa to ti je.)

Otvoreno pismo,

Pomoćniku ministra kulture za medije Nataši Vučković, ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću, ministarki pravde Snežani Malović, ministru za rad i socijalnu politiku Rasimu Ljajiću.

Odavno već dugujem ovaj tekst. A i čim grane sunce ja počnem da razmišljam o odmoru. Za one koji nemaju pojma o čemu pričam, neka pogledaju prva dva dela tunižanske avanture.

Tunis, početak jednog divnog prijateljstva

Kako se NE kupuje u Tunisu

Ovo je u neku ruku user’s manual za samostalni obilazak severnog dela Tunisa, tj. glavnog grada i njegovog bliskog okruženja – Kartagine i Sidi Bu Saida.

Sinoć je u „Božidarcu“ odigrana predstava „Dragi tata“. Neću reći pred punom salom, jer sala nije bila puna.

Nažalost.

Iako je pisac ovih redova filolog (skoro pa sam i sama to zaboravila) ovo neće biti pokušaj književne, pozorišne, ni bilo koje druge kritike. Čak ni analiza.

Na sreću.

Vedro nebo! Iz nekog razloga sam pomislila da mora da je to dobar znak.  Verovatno zato što mi je trebalo da bude dobar znak. Proveravam ranac: marama, jogurt, naočare, pištaljka, bedževi, jakna... sve je tu.

I zato se sada ne osećam dobro. Kao i u drugim situacijama kada nam jave da se „za počioniocima i dalje traga“. Kad pravda ne stigne. Kad sistem omogući da se zaključi da se zločin isplatio. Kad zločin postane sistem. - Dubravka Stojanović

 Čudne stvari mi padaju na pamet ujutru. Posebno ako sam loše spavala. Tako jutros pomislim kako je baš fino što mesecima nisam čula ništa o Šešelju, nit se javlja, nit ga ko pominje, nit nagoni kletve i adžije na Tomu i društvo.. divota jedna.

Stoga, ovaj će tekst biti.. kao krpena lutkica, pomalo od mojih sećanja na ono što mi je ispričala ranije, pomalo od njenih koje je uspela da mi nabaca na "papir" ovih dana.

 Davno već imam nameru da pišem o "problemu" odevanja muslimanskih žena kod nas  i uopšte. Ranije mi je povod za to obično bivala neka žučna diskusija na blogu, ali ovog puta je u pitanju nešto sasvim drugo:

Parkovi su puni migranata.

I migrantkinja.

Neke od njih imaju bebe.

Na prethodnom blogu kod AD, gde se diskutovalo o smanjivanju beneficija za pojedine društveno osetljive grupe, trudnice, decu sa teškoćama i sl.  bloger gavrilo ponudio je svoju ideju za rešavanje nekih od problema sa kojima se suočavaju pre svega osobe sa invaliditetom i formiranje jednog sistema koji bi bio pravedniji, transparentniji, odgovorniji, a koji bi mogao biti primenljiv i na neke druge grupe. Ja sam mu ponudila opciju da kao moj gost tu ideju razradi, obrazloži i kroz vaše komentare obogati, popravi i ako bude volje, saglasja i mogućnosti to i prosledi "dalje".

Nadam se gostovanju i jedne blogerke koja bi nam približila svakodnevne probleme onih koji zbog manjkavosti sistema (pre svega zdravstvenog,a i drugih) ostaju van njega.

Dakle moj gost je gavrilo, u epizodi:

Друштвена одговорност - Пронађимо одрживо решење