Sendai, ljubavi njena

Stoga, ovaj će tekst biti.. kao krpena lutkica, pomalo od mojih sećanja na ono što mi je ispričala ranije, pomalo od njenih koje je uspela da mi nabaca na "papir" ovih dana.

Ko zna da li bih ikada čula za ovaj grad (do prvenstva nekog kad su naši sportisti bili tamo smešteni) da nisam upoznala nju. U nekom trenutku, u kancelarijskom žamoru učinilo mi se da neko živahno govori nekim vrlo čudnim jezikom... šta je ovo.. japanski? Jeste. Japanski. - Deset i po godina života u Japanu, u Sendaiju. Najlepših deset godina u životu.

Par dana pre zemljotresa šalila se na račun susreta Tadića i japanskog cara obzirom na veoma komplikovane protokole i etikeciju koja vlada i među sasvim običnim ljudima u Japanu, a nekmoli na dvoru.

U ponedeljak skoro pa da nisam smela ni da je pitam. Znam da tamo ima prijatelja. Tamo su joj sećanja, deo života. Teško je sada pričati o tome, dok se njeni prijatelji bore za opstanak, bez struje, vode, suočeni sa nestašicom hrane, potencijalnim zračenjem, nemogućnošću da se evakuišu, suočeni sa nestankom svojih bližnjih, sa nestankom svog grada i života koji su živeli. Kažu joj da je Sendai, taj zeleni, živahni,dugovečni  grad sada grad  duhova, postapokaliptičnog izgleda: prazne ulice, spuštene žaluzine, zatvorene radnje, mrak, tišina, niži delovi grada sasvim uništeni i neprilazni... A ruševine verovatno kriju mnoge nesrećne sudbine.

Stoga, ovaj će tekst biti.. kao krpena lutkica, pomalo od mojih sećanja na ono što mi je ispričala ranije, pomalo od njenih koje je uspela da mi nabaca na "papir" ovih dana.

-Jednog od najbližih prijatelja čija je porodica u Tokiju uspela sam da kontaktiram. Živ je i traži način da dođe do svojih. (Pričala nam je da muškarci, na kojima je sva odgovornost za izdržavanje porodice često žive i rade u sasvim drugom gradu i da to postaje veliki problem za porodični život do kojeg veoma drže.)

(Pričala nam je  da je bila tamo u vreme nekog zemljotresa koji je em uplašio, em pomogao da shvati zašto je japanski nameštaj takav kakav je, tj. zašto nema puno visokih ili visećih elementa – jer padaju.)

-Kuća moje  prijateljice, na višem delu grada, sasvim neoštećena zemljotresom je tradicionalna japanska kuća, od drveta. Sve je u redu sa njom, samo nemaju struje, ni vode, očekuju da stigne gas. Deo grada oko autobuske stanice sasvim je uništen.

(Pričala nam je kako se dugo nije usuđivala da progovori na japanskom iako je razumela dobro. Kako su u radnjama koristili abakus za računanje.)

-  Jedini iz Srbije, među retkim Evropljanima u to vreme u Sendaiju. Žene profesora univerziteta se organizuju u prihvatanju stranih studenata i predavača i njihovih porodica. Svaka je zadužena za po jednu porodicu. Pomaže u svakodnevnim stvarim od nabavke neophodnih stvari potrebnih za jednu porodicu (mene je pozvala u svoju kuhinju i rekla “uzmi šta ti treba“), preko pomoći prilikom odlaska kod dečjeg lekara do organizacije učenja japanskog jezika uz istovremeno obezbeđen babysitting .Čak i u tako, po svemu u to vreme, nepoznatoj sredini čovek se oseća sigurno, i što je najinteresantnije osećala sam da uvek i u bilo koje doba mogu da joj se obratim za pomoć. A toga je u početku bilo jako mnogo .

(Pričala nam je da je ćerka kada su se vratili nazad u Srbiju  rekla - "Mrzim vas!", protestujući na svoj dečiji način što su je otrgli od njenog sveta. Jer za nju, Japan je bio njen svet, Sendai njen grad.) - Setila sam se situacije kad smo se sa puta po Australiji vraćali za Sendai, na letu iz Sidneja, na prostoru pred ulazak u avion mi (ćerka, muž i ja)... Njoj je 4 godine. Ostatak putnika punog aviona Japanci. To oduševljenje, radost na njenom licu .Ona se vraća kući .Ona je opet  među svojima... Ili na Tajlandu ...ona na ledjima potpuno  nepoznatog Japanca koji joj izigrava konja....Mnogo je toga....Ne znam...

(Sećam se i kako nam je pričala da ne postoje spremačice po školama. Za održavanje čistoće i reda u učionicama zaduženi su đaci... Da su žene su veoma posvećene porodici, pa se čak i od onih najobrazovanijih očekuje da se u potpunosti posvete deci. Obično prekidaju karijeru dok deca ne odrastu dovoljno. U međvremenu se bave raznim kreativnim hobijima. Nose kimono u određenim prilikima i njegovo je nošeće strogo pravilima određeno - kad, kako, kakav, mere moraju biti tačne, slojeva onoliko, sa tek svadbeni kimono, od ne znam koliko kilograma.)  -Možda ga obučem u nedelju ako budem mogla. Veoma je teško da se obuče bez pomoći a da izgleda sasvim kako treba. (Igrom slučaja njen prvi susret sa njihovom kulturom bio je vezan za svadbu.) -  Maj mesec pre 23 godine.. Ja sa malom bebom od 9 i po meseci u naručju na Nariti (aerodrom u Tokiju), žmu (što bi rekli blogeri) me čeka, pa  šinkansenom do Sendaija pravo u Sendai city hotel na svadbu vlasnice galerija koja se nalazila na putu do njegovog fakulteta. Počasni gosti. Prvi put susret sa tradicijiom, običajima, kulturom. Šok. Svaki gost je dobio na poklon minijaturu umetničke slike (sve suprotno od nas). Uramljena stoji u ćerkinoj sobi.

Ne očekujte da vam ispričam o tome kako je tamo stekla prijatelje za ceo život,  kako je dobila i drugu princezu, kako se bavila kulinarstvom na televiziji,  kako je uživala u relativno skoroj poseti tom svetu koji je očarao i kupio na hiljadu načina jer ja o tome ne znam ništa, a ona.. ne može.. Kaže - Sećanja samo naviru. Za tih 10 i po godina provedenih tamo ispostavilo se da po pitanju kontrole emocija teško mogu da se pohvalim da sam nesto naučila od Japanaca.

Učila nas je juče na poslu da pravimo ždralove. Jedan majušni od onog papira za poruke i jedan veliki od papira za štampanje... nisu baš vrhunski pošto papir ne odgovara.  Sprema se da vam sutra u Domu omladine pokaže kako se prave. Ima pravi origami papir. A oduševljenje sa kojim se uključila u čitavu tu priču o ždralovima govori mi da oni koji ostavljaju komentare – "kakvi ždralovi, pošaljite im pare/hranu/vojsku/štagod" nemaju ama baš nimalo pojma o tim Japancima.

Zove se Mirjana. Srešćete se sutra pa je pitajte kako se na japanskom kaže - Hvala!