U ove dane studene kojima noći od mraza pucaju, reč „bog“ se pominje češće no inače, uz prateće želje za mir i dobrotu. Naravno, uz pridev „božji“. A, kad smo već kod „božji“, u slovenačkom jeziku su nekada davno živeli pojmovi „božje dete“ i „dete božje“. Iako naizgled isti, sa samo obrnutim redom reči, značili su sasvim različite stvari. O njima, ali i o čudnoj naravi sreće, je priču napisao Ciril Kosmač. Divnu i strašnu priču. Kosmač podseća zaborav da je „Dete božje“, u narodu, bilo ono dete, koje se rodilo nejasne pameti i koje je, živeći krotko, celog svog života ostalo dete. Za razliku od deteta božjeg, „božje dete“ je bilo vanbračno dete, ono kome se otac nije znao, ono koje je – „dao bog“. Doduše, ponekad se dešavalo da dete božje bude i božje dete, ali to je bilo mnogo ređe od pojavljivanja božje dece koja su celog života nosila pečat ničijih. Čak i onda kada su bili već odrasli ljudi, bez obzira na imovinsko stanje, ostajala im je ta mrlja. Nisu pomagali ni dani kao ovi, kada se poziva na najbolje što je bog u čoveku napravio.

Negde oko deset sati sinoć, Žmu je viđen kako se šunja transverzalom frižider-balkon. Ukeban je na pola puta i, uprkos trudu da mi pomoću falsifikovane potvrde dokaže da je u dvanaestom mesecu blagoslovenog stanja, oduzeto mu je dvesta grama sira, sto pedeset tanko sečene šunke i kesa kifli. Dobivši ostav, vratio se u fotelju.

Breaking News 15.50 Kosovski parlament je proglasio Deklaraciju o nezavisnosti Kosova. I, šta sad?

Poslednjih godina pred starim hotelom Brela, na zelenoj klupi, kao sastavni deo horizonta, sedeo je Stipan. Širokih leđa koja su zaklanjala Brač u maglici vrućine, visok kao otkinuta stena sa Biokova, Stipan je mučaljivo provodio dane, uveče se pretvarajući u zastrašujuće veliku senku.

Stipan je nekada bio mornar, ali je ostao bez posla u do tada uspešnoj društvenoj firmi za lovljenje riba i njihovu sinhronizaciju sa povrćem u šoku. Zbog toga je Stipan tražio prilike za ubacivanja na ribarice sa parangalima, prihvativši usput i posao sezonskog čuvara povremenih stanovnika pomenutog starog hotela.

A u predvečerje, dok se sunce davilo tamo negde kod Splita, Stipanu su stizala tri razloga za prihvaćeni posao, od koga ga je prosto bilo sramota. Razlozi su bili jedan drugom do uveta, a najviši mu je bio do pupka. Svi su bili ženskog roda i za posetu ćaći na radnoj klupi, očešljani na repiće. Tri ćerčice su se penjale po Stipanu, sedele mu na ramenima, cičale i optrčavale krugovima klupu, sve dok po njih nije došla majka, velika taman za Stipanov dlan i odvela ih na spavanje, u gornje selo. Stipan je svlačio osmeh, ponovo sedao na klupu, a iz njegovih leđa je sevao prezir prema dešavanjima koja je dužio opisom svog radnog mesta - održavanje reda u ruiniranom hotelu, na najlepšem mestu u Brelima, povodom sezone naseljenom budućim ugostiteljskim radnicima.

Odma da se razumemo, hoću orden. Ne mora ništa sa merlinmornovskim najboljim prijateljima svake devojke, em sam devojkom bila u drugoj polovini prošlog veka, em nisam alava. Može skromnije, al da se sija i obavezno da ima nešto ukršteno. Naravno, da ima i vizantijski bordo pliš-jastuče, jer posle mogu da ga koristim za

Gost bloger, moj drug Zoran Modli o Trezoru:

 JESEN STIŽE, JA SE NE OTREZORIH

Jeste, u pravu ste, nakon što je autorka „Trezora“ Bojana Andrić objavila da u novoj programskoj šemi RTS-a ova emisija više ne postoji, iz javnog servisa je stiglo saopštenje da se radi samo o letnjoj šemi. Ah, da, i da će trezorci, zajedno sa upitnicima, takostojestvarima, balkanskim ulicama, tevelicima, stamaromuakcijama... biti ponovo na programu na jesen. Ja i ne sumnjam da će tako biti.
Pazi, bogati. Bojana, dakle, priča napamet i pojma nema da je TV Srbija u stvari čuva i neguje kao malo vode na dlanu?

Na izmaku je dan kada se obeležava sto dvadeseta godišnjica njegovog rođenja. Najkraće rečeno – Nobelovac. Duže...jedan u nizu pisaca čija smo kapitalna dela morali da pročitamo. Po programu lektire. Onome ko ga do tada nije čitao, postao je jedan od pomenutih pisaca knjiga zbog kojih se jedva čekalo da prođu časovi analize i prežvakavanja sa legendarnim ciljem – Šta je pisac hteo da kaže?

Mi smo dobro, hvala na pitanju, ovde je predivno i dobro je što niste s nama. U primorju bura divlja preko svih granica brzina dozvoljenih na autoputevima, ali nema pandura koji bi se usudio da stane pred 200 km na sat i zaustavi je. Na dnevniku glavne slike su veselnik koji uprkos upozorenjima da se ostane kod kuće, pokušava da baci đubre po orkanu, zbog čega biva odnesen sa sve kontejnerom, džakovi peska na krovovima koje vetrina nije postigla da oduva, zabavljena čupanjem drveća, talasi k'o kuće i kuće koje jedva vetru odolevaju.

S obzirom da je bajka najpopularniji žanr poslednjih dana, ispričaću vam i ja jednu. Kad mogu svi, što ne bih i ja. U njoj ima i vila i krava i seljaka i štala i zaposlenih lica...S tim što je moja bajka prava, onakva kakvu vam sigurno niko odavno nije pričao. Dakle...