Preko dana se strasti smiruju, ali već sa prvim sumrakom počinje bespoštedna borba. Iskreno, nisam očekivala tako nešto kad smo se preseljavali pod severnu stranu Alpa. Sa one južne sam vodila, za bar dve dužine, pred svima koji su učestvovali u sportskoj disciplini demonstriranja otvorenog kiča povodom Ješuinog rođendana i svečanog ispraćaja stare godine. A, onda smo se doselili u Istočno Carstvo, gde sam shvatila da sam potpuni amater i da oni kič upražnjavaju u sva godišnja doba, i pod izgovorom svake prilike koja im se pruži.

  

U slučaju da nismo sami u svemiru, oni koji budu svratili ili zalutali kod nas ostaće u rebusu pred nerešivom zagonetkom – kako su toliki ratovi galopirali našom planetom, vođeni većinski od strane muškog roda? Kako je moguće da su toliki muškarci uspeli da izginu od hladnog i toplog oružja, kad im je prehlada sve vreme visila nad glavom? Kako su uspeli da se izbore sa kijavicom koja, u mirnodopskim uslovima, ugrožava opstanak tog senzibilnog pola?

Nije samo to što je Bo ženskog roda. Ni to što sam ja iste polne pripadnosti. Ne. Radi se o preživljenom i doživljenom, o decenijskom iskustvu. Opšte je poznato da svaki, pa i najmanji, potres zdravlja muške osobe izaziva tektonske drhtaje širom planete. Ukoliko ipak dođe do najgoreg – viroze ili prehlade, Majka Zemlja prestaje da se vrti oko sebe, staje i zabrinuto se naginje nad slinavog bolesnika, brižno osluškujući njegov slabašni kašalj.

Dođu tako pogana vremena, vremena duža no što bi smela da budu, kada bi čovek dušu đavolu prodao samo da ne misli o onome što mu je jedino u mislima. Tada sebe lažeš da misli mogu da putuju, da prejašu planine i pregaze reke, da mogu da pokucaju na prava vrata i sednu pored onoga kome su namenjene. Da mogu da ga uhvate za ruku, pomiluju po glavi i samilosno podmetnu leđa ne bi li se patnja i strah lakše podneli. A znaš da su misli slabašna stvar koja najdalje do napisanog može da stigne, mada i tada njena nada još uvek laže i vara da može više.

To vreme čoveku na koga je nasrnulo dugo traje, svaki tren se razvuče u nedogled, uvredljivu beskonačnost...jer, tamo gde bi trebalo dugo da traje on prolazi brzo i nemilice, krateći i ono malo kratkog vremena prekratko odmerenog. Lepo osećaš kako se grebe o staklo sata svako zrnce peščanog vremena, survavajući se na gomilu, gradeći sobom skori vrh kraja. Posle njega više ničega biti neće, ni u laži, ni u snu.

Zajedno sa letom stižu i piknici, najomiljenija društvena disciplina na otvorenom u Sloveniji. Za dobar piknik su obavezni ČevapČiČi, pivo, prijatelji i poznanici, mravi i nenajavljeni pljusak u popodnevnim časovima. Cilj piknika je namumati se roštilja, pod izgovorom povratka u nedra Majke Prirode, u kombinaciji sa fizičkim aktivnostima. Ako još iscepate pantalone na izletničkim klupama, izujeda vas sve što leti i mili, deca fasuju bar po par uboja,  auto dobije izgled pobednika na turi Pariz – Dakar,  vaš želudac doživi mesoždersku komu, a koža dobije šarmantni reš izgled, piknik se smatra uspešnim.

More...ah, more. Sa mora smo se vratili, ima već nedelju dana. Ako nešto ne volim, to je vraćanje sa mora. Obaška ne volim onaj poslednji dan na moru, još preciznije - veče. To veče, zapravo, uopšte i ne postoji. Poslednje veče na moru je već sećanje.

To poslednje veče je duvao jugo, jači no obično. More je treskalo

Srećan vam Dan Žena drage sestre, komšinice, devojke, starice, zaove, majke, supruge (iako je ova reč oduvek zvučala kao da ima više od dve noge), šurnjaje, babe, tetke, sestre po metli, verenice, strine, ujne, ćerke, prijateljice, kume i sve ostale pripadnice ženske veroispovesti. Nema praznika kome se ne prebacuje otrcanost, potrošaštvo (bože, što ova reč čudno zvuči, prava li je?), naizglednost i sve ostalo čemu mašta da dovoljno prostora. Doduše, često i sa punim pravom, jer na ovaj dan cvećari ruke trljaju, a mnoge žene jedino tada dobiju malo reda radi pažnje. I upravo zbog toga što brojne pripadnice našeg roda još uvek žive u minulim vekovima, zato što se tretiraju kao niža bića svedena na upotrebnu vrednost, ovaj praznik još uvek treba obeležavati. A sad, kako će ko da ga slavi, to je već lično pitanje. Tek, još uvek nisu stigla vremena za žene dovoljno dobra da se 8. Mart spakuje u plakar, i prilikom prvog generalnog čišćenja odnese u prašnjavi podrum istorije. I pun krša koji bi neko već jednom mogao da sredi.

Zbog toga, mislim zbog 8. Marta, a ne podruma i spremanja, sam ja spremna da uvek doprinesem, shodno skromnim snagama mojim, proslavi dotičnog dana. U okviru kulturno-umetničke ponude i razonode. Zbog toga ću danas u danas u knjižari Delfi, u SKC-u (kad se samo setim kako sam u tu kulturnu instituciju svojevremeno i kroz prozore ulazila), imati promociju novim pričama dopunjenog reizdanja moje knjige »Od reči do reči« i ili naravno, maštovitom potkumu zahvaljujući, »Kako sam postala gusarska carica, stah i trepet Južnih mora«. Dotični događaj će početi u 13h po srednjeevropskom vremenu, u knjižari Delfi, gde će do tada biti održano nagradododeljenije najmaštovitijim autorima osmomartovskih čestitki do 300 karaktera. Pod uslovom da imaju nesvakidašnji karakter. Verovatno i poveću količinu prideva.

Australija se topi. Gori. Tamo gde ne gori, drugi dobar sluga, a loš gospodar, plavi sve pred sobom. Među svim strahotnim vestima o broju žrtava koji raste, o požarima koje jedva krote, isplivala je i obišla svet dirljiva priča o koali Semu. To je priča koja mi je juče ulepšala dan i stisla srce na veličinu graška.

 

Ponekad se u očekivanom ritmu, ali često i nepredvidivo, pojavljuju opasna vremena. Ono što su im zajedničko su smutnja i neočekivanost uprkos najavama i prognozama. Prosto, jeste da nadležni crtaju, pismenim porukama najavljuju, mašu rukama i ponavljaju kao japanska kazna, ljudi ipak rade ono što oni hoće, okrećući leđa logici i stvarnosti o koju se svaki dan sapliću. I svaki pojedinačno misli da je baš on u pravu, dok ostali pojma nemaju ma koliko ga brojčano prevladavali. Ma koliko opasnih vremena doživeli, ljudi i dalje iz tog iskustva ne mogu da izvuku mnogo više od gunđanja i refrena koji izražava zgroženost vremenom koje radi šta hoće, ugrožavajući današnjicu i slaveći dobra stara vremena kad se znalo ko pije, a ko plaća. A, sad da l je regularno ili nije, tek ima da biva.

 

Negde u ovo doba, u mojoj roditeljskoj kući, vladalo je izuzetno veselo raspoloženje. Pravo praznično. Roditeljica je relativno uparađena pokušavala da zadrži otvorene oči, dok sam ja padala glavom u ostatke već pominjane ruske salate. Što i nije bio veći problem, pomenuta je bila prilično mekana, jedino što je bilo zlo je problem da mi se kasnije povadi grašak iz kose i potroši cisterna šampona na moje razmašćivanje. Samo je Otac bio razdragan. I to nekako na rubu histerije, što ja doduše u tim godinama primećivala nisam, al sad kad se setim sve mi se čini da bi mu neka tabletica jako koristila u cilju prihvatanja realnosti.

 

 

Ne ukidajte emisiju TREZOR! - apel Fondacije Tanja Petrović

 

Fondacija Tanja Petrović je ogorčena vešću da emisija Trezor neće biti u programskoj šemi RTS-a od jeseni. Apelujemo na rukovodstvo Javnog servisa da svoju odluku preispita i izmeni, jer postoje brojni razlozi da ova emisija, koja „čuva trezore“ RTS-a, opstane i nastavi da se emituje na nacionalnoj frekvenciji.