Цезарова се не пориче
Када је римски император Јулије Цезар приликом склапања једног од своја четири брака наишао на проблем, морао је да ангажује најбоље римске правнике. Наиме, испоставило се да је у много ближем крвном сродству са будућом супругом него што то строги римски закони дозвољавају. Правници не би били то што јесу да нису нашли “исправно” решење. Пошто је Цезар био и краљ Египта, констатовали су да у том случају није обавезна примена римског права и тако омогућили великом Цезару да легално склопи брак.
Можда ова историјска анегдота и није потпуно тачна, али је вековима служила као пример да покаже како право и није тако неприкосновено, већ да његови тумачи





zakoni su izglasani vecinom u parlamentu, a presude donose sudovi kojima je to i zadatak. U nedostatku toga imamo samovolju mocnika, sprovodenje njihove volje koja nije nicim ogranicena, jer se oni ne drze zakona kojih mi kao gradjani moramo da se drzimo i ne postuju sudske presude koje mi moramo da postujemo. Jasno je da je posledica toga nejednakost. 

