Ima tome dva meseca i deset dana kako Marko pohađa predškolski program u školi koja nam je pod prozorom. Nauživalo se dete! Naučio pesmicaaaa... ni broja im se ne zna. A voli da recituje, na majku, ljubi ga majka. Majka recitovala Titu, on će Svetom Savi. Ne mari. Jedinu smo krizu imali kad je onomad došao iz škole tvrdeći da su učili pesmicu u kojoj tanjir kenja.  

"Crni sine, ti to nisi nešto dobro shvatio!"

"Ma, jeste, kad ti kažem - tanjir kenja."

"Pa, kako ide pesmica?"

"Ne mogu da se setim kako počinje."

"Pa, ajde ono što se sećaš."

"Da me mine pusta želja, dajte meni tanjir kenja."

Juče sam opet crvenela zbog ove naše zemlje Srbije.

Već deset godina za redom, u martu se u Beograd sjati nešto malo stranaca, radi učešća na međunarodnoj astrološkoj konferenciji. I vazda ih nakon toga razvlačim na potezu Kalemegdan-Skadarlija, da im, kao, pokažem nešto od Beograda. Ove godine, pak, došao čovek iz Njujorka sa željom da obiđe arheološko nalazište Vinča. Čitao mnogo o ranoj neolitskoj vinčanskoj kulturi, video slike prelepih, zagonetnih figurina, hoće da vidi svojim očima.

Imao je šta i videti.

Juče beše završna priredba u OŠ "Mladost", prilika da se roditelji predškolaca ponose kako su im deca lepa, pametna, talentovana, i sve ostalo, a kroz pesmu i igru. Samo mi nije jasno zašto svi roditelji uglas pričaju dok tuđa deca recituju, a kad na njihovo dete dođe red, iznervirano svima uokolo viču "Pssssst!!!"

Ali, dobro, zemlja Srbija je ovo, nije zemlja Danska, šta da se radi. Ko nam kriv što se ne iselismo dok smo mlađi bili, jel'.

I moje je dete bilo lepo, pametno i talentovano (pu, pu, pu), ko i sva druga, uostalom. I ponosna je majka bila, i još je. Ali ne bih ovom prilikom o tome. Ovom bih prilikom jopet o duplošperovanim vratima, njih 19 komada, koje je škola platila 35.400,00 dinara komad. Tri komada od roditeljskih para, a 16 komada od sopstvenih sredstava.

Čitam odjutros o najnovijoj papazjaniji koja se zakuvala oko terapije zračenjem na Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Čitam, i ne mogu da verujem da neko u isto vreme može da izgovori: "Izveštaj IAEA je laički interpretiran" i "Za novi način zračenja ni polovina radiologa ne zna". Pa, ko da ga interpretira onda, hebo ga patak, kad su i radiolozi laici?! To prvo.

Drugo, s obzirom da je ovde reč o međunarodnom izveštaju, čisto sumnjam da mu je bilo kakva interpretacija uopšte potrebna. Još ne videh međunarodni izveštaj o bilo čemu koji nije jasan sam po sebi i napisan prema međunarodnim standardima. A jedan od međunarodnih standarda zahteva da izveštaj bude razumljiv i laicima. U to sam se lično uverila čitajući izveštaj eksternih evaluatorki o Baby Friendly programu u nas. Sve jasno ko dan, nema tu šta da se interpretira. To samo kad nešto nadžvrljaju ove naše "komisije za stručni nadzor" - e tu ni laička ni stručna interpretacija ne pomaže, tu samo vidovnjaci pomažu.

U svom postizbornom obraćanju bivši predsednik Srbije, verovatno ponesen emocijama koje mu svakako ne mogu biti strane, nije izdržao a da za novonastalo s(t/r)anje u ovoj našoj nesrećnoj Srbijici ne potraži krivca izvan sebe i svojih redova. Morao je da natukne koju o intelektualcima, političkim analitičarima i građanima koji "nedovoljno razumeju političke procese". Nisam sigurna da mu to treba uzimati za zlo. Konačno, traženje krivca izvan sebe i svojih redova jeste nacionalni sport u Srbiji. Teško je oteti se tom uticaju sredine u kome si se rodio, u kome si odrastao i u kome živiš. Samoposmatranje, samoanaliziranje i samopreispitivanje u nas su tek koncepti neke naučne fantastike.

Iako su svi to znali, meni niko nikad nije rekao da će mama umreti. Nikada mi niko nije objasnio ni šta je to smrt. Dok se kuća punila ljudima koji su histerično urlali, ja sam samo gledala u tatu, koga sam tada prvi put u životu videla da plače. Mene i sestru su ti plačem obeznanjeni ljudi izmoždili zagrljajima koji su ih nagonili na još jače urlike, ali niko nije imao ni reč da

Mama-Kengurica i Tata-Kengur u epizodi: EPIDURAL

Priroda sve uglavnom radi sama?

Pa, ne bih se baš zaklela. Kad je porođaj u pitanju, bila sam krajnje religijski nastrojena, verujući doslovno u Reč Božju, po kojoj su žene kažnjene da u bolu rađaju decu. Moj je stav bio krajnje jasan od samog početka: ili epidural, ili menjam ime u 'Georgina'!

"Vi

"Jedne kišne večeri u Seulu šest vladinih službenika okupilo se u kancelariji radi pripreme za noćnu patrolu. Misija je jednostavna: pronaći decu koja uče posle 22.00 h. I prekinuti ih. U Južnoj Koreji dotle je došlo. Da bi smanjili zavisnost zemlje od popodnevnih i večernjih akademija koje daju privatne časove (a koje se nazivaju hagvoni), zvaničnici su uveli policijski čas - i čak plaćaju građanima ogromne količine novca ukoliko im prijave prekršioce."

Ovako počinje članak Amande Ripli u TIME magazinu o južnokorejskom obrazovnom sistemu. Ostali članci koji se na tu temu mogu naći na internetu prepuni su sličnih horor detalja. Do sad sam, kad mi dete zakuka na školu, kao babaroga-argument navodila činjenicu da sam ja i subotom išla u školu. Od sad ću da ga plašim isključivo južnokorejskim obrazovnim sistemom.

Kakav dan, ljudi moji. Imam utisak ko na Marsu da smo bili dr Vajs i ja. A nismo. Bili smo u porodilištu koje se specijalizovalo za fiziološki, neometani porođaj. Ali, to što smo tamo čuli i videli, samo me je uverilo da smo mi crne žene Srbije, sve zajedno s ovim našim lekarima Srbije, s neke potpuno druge planete. I to ne s planete iz ovog, nego nekog potpuno drugog solarnog sistema, milionima svetlosnih godina udaljenim od njih...

"Centro Nascita Margherita" otvoren je u martu 2007. godine, s ciljem promocije povratku fiziološkom, neometanom porođaju. U njemu nema lekara.

(*copyright Vladimir Petrović)

Jao, što sam beeesnaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Sve se pušim!

***

David Kecman (na blogu s nama kao: Apach92), ujak preminule šesnaestomesečne devojčice N.T., poslao je Lekarskoj komori Srbije emailom prijavu protiv lekarki iz DZ "Novi Beograd" u bloku 44.

Odgovor nikad nije dobio.

Bar ne emailom.

Rekao bi neko: pa dobro, možda