U drugoj epizodi Autsajder nastavlja da se bavi tvrdnjama iz anonimne prijave o finansijskom poslovanju Osnovne škole "Mladost" iz Novog Beograda, s obzirom da siroma' budžetska inspekcija za to nema ni osnova, ni vremena, ni inspektora.

            Jedna od tvrdnji iz anonimne prijave glasi: "U 2009. godini udžbenici su nabavljani od firme "MST GAJIĆ", Dobračina 73, Bgd. Vrednost prodatih knjiga iznosila je 4.300.000,00 dinara. Rabat za školu od 17% iznosio je 625.000,00 dinara. Na konto rabata po ugovoru o donaciji škola je dobila 131.000,00 dinara."

Naša zemlja nalazi se u vrlo kritičnom finansijskom stanju. Pad našega dinara, koji je izazvao jednu ogromnu neizdržljivu skupoću u zemlji, izazvao nas je da razmišljamo o tome. Prost uzrok je izazvao taj pad, što mi više uvozimo robe, nego što izvozimo sirovina. Sasvim prirodno da onaj koji više troši a manje privređuje, mora propasti. Tako je sa jednom kućom i porodicom, tako sa celim narodom, pa tako i sa državom. Naša država samo zbog toga zaljuljala se cela iz temelja. To vam je i suviše poznato. Ali to nije dovoljno samo znati a ništa ne raditi na uklanjanju tih uzroka, koji otežavaju život. Država ne može ništa da učini kad narod neće. Iz naroda samoga mora da pođe inicijativa za preduzimanje mera da se život olakša.

Jedan od najvećih uzroka koji povećava tegobe života, koji mi sami sebi tovarimo na vrat, a koji sami možemo da otklonimo, ako hoćemo jeste: NAŠ LUKSUZAN ŽIVOT, oličen u luksuznoj nošnji, naročito kod ženskoga sveta. Ogromne se sume novca daju za predmete, koji su potpuno nepotrebni, a ništa se od njih u zamenu ne dobija. Statistika našeg uvoza luksuznih predmeta može nam to najviše posvedočiti. Da toga nije, sasvim bi drukčiji naš život izgledao. Skroman život, to je sreća, spokojstvo i blagostanje za svaki narod.

Gledam sinoć poduži TV prilog o ponovnom otvaranju porodilišta "Dr Dragiša Mišović". Od ponedeljka, kažu. E, sad, beše i u maju prošle godine jedan takav ponedeljak u kome rekoše da se porodilište otvara, tj. otvoriše ga, presekoše vrpcu, slikaše se za novine i... cvrc. Ne bi ništa od toga. Neki problemi s EDB-om, agregatom, štatijaznam. Ali, ajde. Valjda će jednom svanuti pravi ponedeljak, i možda će to biti baš ovaj, 2. februar 2009.

Nego,

Čitam odjutros o najnovijoj papazjaniji koja se zakuvala oko terapije zračenjem na Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici. Čitam, i ne mogu da verujem da neko u isto vreme može da izgovori: "Izveštaj IAEA je laički interpretiran" i "Za novi način zračenja ni polovina radiologa ne zna". Pa, ko da ga interpretira onda, hebo ga patak, kad su i radiolozi laici?! To prvo.

Drugo, s obzirom da je ovde reč o međunarodnom izveštaju, čisto sumnjam da mu je bilo kakva interpretacija uopšte potrebna. Još ne videh međunarodni izveštaj o bilo čemu koji nije jasan sam po sebi i napisan prema međunarodnim standardima. A jedan od međunarodnih standarda zahteva da izveštaj bude razumljiv i laicima. U to sam se lično uverila čitajući izveštaj eksternih evaluatorki o Baby Friendly programu u nas. Sve jasno ko dan, nema tu šta da se interpretira. To samo kad nešto nadžvrljaju ove naše "komisije za stručni nadzor" - e tu ni laička ni stručna interpretacija ne pomaže, tu samo vidovnjaci pomažu.

Gost autor: Slavica Pejović

Poodavno sam čula izreku "otac k'o kolac". Više se ne sećam kada i u kom kontekstu, no moram priznati nije to tada bilo područje mog interesovanja, te se nisam ni bavila time.

Tek od nedavno, tačnije od kad postadoh deo tročlane porodice, tj. MAJKA, počeh da posmatram očeve i da se pitam kako li je nastala i zadržala se izreka. I to ne da se zadržala u narodu, zadržala se i u institucijama, podmuklo, jedva vidljivo, ali se zadržala.

Očevi sve češće podižu, neguju i vaspitavaju decu, svesrdno pomažu majkama, i to ne samo da je u redu, već je vrlo poželjno za društvo jer pokazuje napredak, ravnopravnost, europejizam. U redu je sve dotle dok se ne sudare sa institucijama, procedurama, uslovima i pravima. E, tu već nema očeva, na scenu stupa majka, a otac postaje kolac.

Iako su svi to znali, meni niko nikad nije rekao da će mama umreti. Nikada mi niko nije objasnio ni šta je to smrt. Dok se kuća punila ljudima koji su histerično urlali, ja sam samo gledala u tatu, koga sam tada prvi put u životu videla da plače. Mene i sestru su ti plačem obeznanjeni ljudi izmoždili zagrljajima koji su ih nagonili na još jače urlike, ali niko nije imao ni reč da

Autor: Zorka Kovačević (Spartanka_Afrodita)

Pre par dana Gi Majka Hrabrost dobila je zvanični poziv od Ministarstva zdravlja RS da danas, 9. oktobra 2009. godine učestvuje na okruglom stolu pod nazivom "Јаčanje odgovornosti i unapređenje efikasnosti zdravstvenog sistema Srbije".

Kao teme koje će na okruglom stolu biti

Ima jedna zemlja u kojoj učenici polaze u školu kasnije (napomena: sa 7 godina), imaju manji broj časova, uživaju u tromesečnom letnjem raspustu, provode manje vremena u školi dnevno, skoro uopšte nemaju domaće, a tek retko imaju kontrole zadatke.

Ima jedna zemlja u kojoj su nastavnici cenjeni profesionalci, brzo dobijaju stalan posao, retko se evaluiraju, primaju prosečnu platu, imaju jak sindikat.

Ima jedna zemlja u kojoj su škole skromno finansirane, razvijaju sopstveni nastavni plan i program, istražuju i usvajaju nove tehnologije, nemaju razliku u postignućima učenika i nijedno dete ne ostavljaju na cedilu.

Ta zemlja nalazi se u vrhu top liste svih zemalja sveta po skoro svim merilima.

Dobrodošli u Finsku.

(Илити: Не волим да причам о себи, али узмите мој случај)

Gost autor: Tasadebeli

 

Када сам започињао своју просветарску каријеру, непрекидно сам понављао у себи: „Ти сада радиш са живим људским бићима. И то малим људским бићима. Деца нису истоветни шрафови на некој покретној фабричкој траци, а ти ниси Чарли Чаплин у Модерним временима који те шрафове треба да заврће на исти начин по читав боговетни дан толико да ти руке понављају исти покрет чак и када престанеш да радиш на траци. Деца нису шрафови, људи нису шрафови,...“ И тако стално, ево већ двадесет година понављам то себи.

TEMA NEDELJE

Uvrede dozvoljene, jaukanje zabranjeno

U porodilištu žena biva potpuno dehumanizovana, postaje broj, ne pita se ni za šta, ne informiše se ni o čemu, od nje se očekuje da samo raširi noge i ćuti, tvrdi Branka Stamenković, pokretač građanske inicijative "Majka hrabrost"

Bilo je vike i u operacionoj sali, porodilja to čuje i krene u plač, takvo ponašanje niti ću praštati