Gost-autor Luka Rubinjoni

…iliti desni profil Beograda… ili top ten filmova mog života. Nekako sam krenuo od podužeg spiska, pa sam, rukovodeći se onom less is more, na sopstveno, nemalo iznenađenje, uspeo da spisak svedem na deset doživljaja. Neki filmovi su tu jer su ostavili trajan utisak. Drugi su tu jer sam se u njima prepoznao. Treći, opet, jer sam baš te uloge u životu i sam odigrao.

Sadašnji No.1 ptičar sveta, Tom Gullick, posmatrao je zapanjujućih 8935 vrsta ptica. No.2, Jon Hornbuckle, je sa 8846 – skoro 90 vrsta kraći. Da li je uopšte moguće smanjiti taj jaz? Obojica su proputovali planetu uzduž i popreko i, da bi videli još 90 vrsta, treba da preplove ivice poznatog sveta i survaju se u ambis s one strane mape.

Srećom, to je problem koji me nikada neće mučiti…

Još jedno prerano ustajanje. Žurim da se na vrhu Avale nađem s prijateljima. N. i S. su pre par nedelja pronašli crnu žunu kako doteruje duplju za gnežđenje, a to je ne samo najveći evropski detlić, veličine vrane, već i jedan od onih koje nikada nisam video, samo čuo.

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Hipokolijus je sveti gral bliskoistočnog ptičarenja. Ne zato što je redak – jer nije, tek je malobrojan. Niti zato što je ugrožen – jer nije. Već zato što su ugroženi oni koji krenu u potragu za hipokolijusom po pustinjama Iraka, Irana, Afganistana ili Pakistana, gde se ova vrsta gnezdi. (Sad će se neki blogeri naći da mi kažu kako su oni baš tamo bili i kako to nije tako opasno. Podsetiću vas, oni su tamo bili da – izveštavaju s ratišta. Full stop.) Među ptičarima koji (još) nemaju death wish, selo Fulaj je zato čuveno bar koliko i Tadž Mahal među neupućenima – to je jedino mesto gde se u Indiji svake zime može videti hipokolijus. A ja sam ptičar.

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Omanji rezervat - 20 km2 - ne reflektuje dovoljno značaj onoga zbog čega je pre 20 godina osnovan: zaštita kritično ugrožene indijske (velike) droplje. Sa jedne strane ga napadaju oranice, sa druge vetrogeneratori, a stepski rezervat Nalija (Gudžarat, Indija) pokušava da u svojim granicama podrži i održi ovu vrstu u distriktu Kač, gde ja za njom tragam. Moj vodič, Čirak Solanki, priča kako je nekom prilikom pet dana tragao pre nego što je uspeo da pronađe indijsku droplju. Pita me mogu li vetrenjače da utiču na pad njenog broja? Mogu, kažem. Već sam čuo da je ono malo ptica iz ovog kraja napustilo pretesan im rezervat, pa sam slikao tablu s imenom parka i nacrtanom dropljom, uveren da je to jedina koju ću videti.

Veliki crnoglavi galeb je ptica koja se gnezdi u Centralnoj Aziji, a zimuje u priobalnim vodama Crvenog i Arabijskog mora, te Bengalskog zaliva (pre par nedelja sam ga i sam posmatrao na Arabijskom moru). A juče sam se nekim poslom našao na Adi Huji.

Ovaj sneg nije od juče. Počeo je na jugu Srbije još oko božića, a do kraja januara, čitava Srbija je bila zavejana. To je (krivo)lovcima pružilo priliku za brojne progone pataka i gusaka iscrpljenih hladnoćom i nedostatkom hrane (led im hranu čini nedostupnom). Zakon o divljači i lovstvu taj rizik prepoznaje, pa kaže „zabranjuje se lov sve lovostajem zaštićene divljači  1) ako je ugrožena … snežnim nanosima, poledicom i drugim elementalnim nepogodama ...” ali se to nikada nije poštovalo. I nevladin sektor je već pokušavao da natera nadležne da zakon sprovode, što je prošlo bez rezultata, jer nije, kako rekoše, bilo raspisano vanredno stanje. E sad baš jeste!