Posle devet vladala je pustoš uzavrelim krugom iz koga je izbačena budućnost u Zmaj Jovinu i Dunavsku. Štangla koju sam grejao bila je bliže parku gde su završavali oni kojima se zavrti u glavi ponavljajući beskonačan krug. On se izobličavao pogledima, slučajnim dodirima, pardonima, konjino prati se, izvini, potkuj me petakom il’ me nerviraj do kafea. Bio je fazon doći, ali i ne doći prvi, otići pa se vratiti  vidi on/ona  nešto muvaju, imaju važna posla, gde su bili, šta su radili….?

  Leka je časkom skočio do Stevana Branovačkog da pogleda reklame. Matura: geografija, crna metalurgija, drvna industrija, proizvođači voća i povrća,  hidrocentrale.. naučio je više nego u knjigama.

   Pisao sam predsedniku Republike Srbije  Borisu Tadiću, da mi odgovori na jednostavno, ali za mene  vrlo bitno pitanje: da li je meni kao mirnodopskom  vojnom invalidu šeste grupe država Srbija  bila dužna da uplaćuje doprinos za beneficirani staž i ako nije, zašto nije? Naime, na osnovu 32 godine  radnog staža u penzijski staž mi je  priznato i upisano  8 ( osam ) godina beneficiranog staža tako da sam  u punu  starosnu penziju otišao sa 40 godina staža, dok mi je visina penzije, na koju se ne žalim, obračunata  na osnovu 31 godine staža, jer  nikome nije u obzir uzimana ’93-a. Za osam godina beneficiranog staža nije uplaćen ni dinar doprinosa.

    Kupi mi žena za rođendan, bio skoro, lepe duboke sive jesenje-zimske cipele, na šnjiranje, ne propuštaju vodu, tople i udobne, bar dok sam probao levu na kojoj imam visok ris, posledice iz mladosti i bavljenje sportom.. Stajale su par dana u kutiji i onda rešim da ih probam, ranije sam nove cipele razgažavao kod kuće, al’ davno nisam kupovao obuću, pa se zaboravilo, a i đavo ne da mira, obujem ih i krenem u šetnju 6-7 kilometara. Posle prvog kilometra, osetim nešto me na peti bolucka i pecka, kažem, nije žulj, baš su mi udobne i lepe. Na  drugom, od pete probija na temenu.

  Nemojte se uzbudjivati gospođo, sve je to normalno, pa, niste Vi od  gvožđa i kamena. I oni  popuste i povilene. I oni imaju dušu, pitajte one koji ih obrađuju. Znate, skulptor kad uzme kamen ili gvožeđe, prvo ga gleda, merka, sa koje strane da  priđe, gde će viši, a gde manje da odlomi, pazi da ne povredi, da ne udje duboko, prati liniju...To što se Vama dogodilo, slično je ovome o čemu Vam pričam.

   Vi samo hoćete da me tešite! Razlika je, što  skulpturu vekovima gledaju, a mene sada neće niko da pogleda, čak i „moj skulptor“, ni da nazove, razglednicu da pošalje...bio je to trenutak inspiracije, nemoći, potpunog predavanja...bilo je nestvarno, kad vam kažem...bajkovito, te dve nedelje  bila sam u oblacima. Ej, ja u oblacima u ovim godinama, znate o čemu pričam!?

    Počesto znam i volim da kažem  „ja sam odrastao s’ magarcima“ pri čemu se prijatelji, vršnjaci, stariji sagovornici malo štrecnu negodujući da oni nisu to i to, a  na  moje  „nisam ni mislio  na vas„ se brecnu i okome na mene  „kako to nisi mislio na nas“!?  Onda shvatim da me oni  ne poznaju, moje detinjstvo, moj izvor...su im strani, daleki, nedodirljivi. A, ja sam stvarno odrastao s’ magarcima, tim  ćutljivim, strapljivim, inteligentnim, trpeljivim...i plemenitim životinjama koje su shvatale potrebe i zahteve čoveka dok se on

   Kako čovek može lako da se ogreši ne gledajući dalje od  dometa očnog vida , ne gledajući drugim čulima, uzimajući zdravo za gotovo, osudjujući ispravno i normalno, ne ulazeći u opravdanost, u dubinu, verujući da je ono što vidi to i ništa drugo, verujući samo sebi ili delu sebe, ne proveravajući sliku, pojačavajući ton u glavi  i pored šumova, upozoravajućih. Nezdravo je dugo biti u grešnom stanju. A, ja sam  skoro petnaest godina, grešio dušu, bio u zabludi, osudjivao…iako mi je isprva bilo nežno, skoro ganutljivo videti kako

    Ne volite pasulj!? Ni čorbast, ni gust, zapečen...sa rebarcima, slaninicom, kobasicom... ni klot... beli, žuti, šareni..? Ne možete ga jesti  tri dana?! Ne treba voleti pasulj, on voli nas, svojim mirisom  i ukusom, bogatsvom koje sadrži nudi nam priliku da se poboljšamo, izaziva osmeh, daje snagu...navodi nas na još...Prosto k’o pasulj.

    Znam, nećete doći ni na Pasuljijadu (subota, 4.jun, temerinsko Vašarište)!? Ko će da proba  350 kotlića i još onaj od 1000 litara!? Ne želite da se izvalite na temerinskom Vašaru, ma, tuda su gacali razni konji,

   Znam kad se rodio (koliko smo popili piva !), znam mu majku i oca, dedu i babu, on je moj srednji kumić, član Kumovskog klana, poznat lik u svojoj sredini i šire, kako i ne bi bio kad je svakom fudbalskom timu dao bar po jedan gol. Već ga pamte generacije iako  je tek u tridesetoj. Profesor fizičke kulture, nenametljiv, skroman, voli da sasluša, ali ne da na istinu, široke je ruke, srca i duše, ličko-lalinsko-bačko-banijske. To je moj kumić Danilo Dado Bobić. Šta je to moja kumčina uradila!? Poklonio je martovsku platu stradalom Japanu.

    Prošlog avgusta ispred

   Kako nekoga obradovati, usrećiti, dati mu do znanja da misliš na njega, da mu želiš dobro, da ti je do njega stalo, da si se setio da mu kupiš nešto za čim ima želju baš tog trenutka kada si odlučio da to kupiš!? Kako to uraditi da izgleda spontano, ne na silu, moranje, da mu se okrene ceo svet oko glave i čitav život u jednoj sekundi!? Ponekad su dovoljne sintice, npr. dodješ na vreme kući, na TV-u gledaš što voljena osoba želi, za 1. jul pokloniš cvet...

    U potrazi za iznenadjenjem,a povodom 40-og rodjendana svoga muža,  mlada žena je obijala pragove 

   Od sinoć ponavljam, ženi treba da kupim 15  komada trgovačke hartije, samo što sam seo počeo da mi kipi slatki kupus, trknem do šporeta ostavljajući cigaretu u pepeljari i vrativši se nadjem je kako se puši na stolu, srećom ostao je samo trag nikotina koga sam sa lakoćom obrisao. Pre neki dan zaboravim kapu u kafani. Tek kad je studen udarila po čelu, osvežila pamćenje, podsetila na godine...vratio sam se. Manje vina, manje vina čuo sam iz očiju raspojasanih mladunaca.

    Ima tragova koji ne mogu da se obrišu, urezali se,