B92 Blog

    Da li sam nedostojan vremena? Da li je prostor mali, pa ne mogu nigde da se sklonim, iskoraknem, da me mimoiđe bar jedan udar vetra čiju čistotu kasnije ne mogu da udahnem, talas što povuče sa sobom nemoćnike i moćnike, da me iz svojih meta izostave munje i gromovi..? Da li sam nešto skrivio višim silama, nižim pobudama ili se jednostavno ne uklapam u ritam, u muziku haotične melodičnosti, sliku uzburkane jednostavnosti, u reči koje beže smislu...? Da neko ne primeti moje posrtanje, mucanje istine, prećutkivanje laži, moju ranjivost i nežnost, dobrodušnost; moju iskvarenost, zlobu, zlu krv, pakosti... sve od čega sam sazdan, kao i ostala /ne/ljudska bića, i započe da mi oduzima jedno po jedno, pa da mi ponovo vraća u izmenjenom obliku i značenju.

    Nema ništa lepše od stepeništa. Ideš deset stepenika, zatim blaga krivina, pa dođe odmorište. Građevinari i investitori su na sve računali, za zgradu od četiri sprata plus potkrovlje, jedino nisu imali na umu da će neko stan koristiti duži period, faktor „komšija„ i da će stanaru značajan deo života proteći penjući se do stana, u mir od svakodnevne gungule. Već 24 godine prelazim 90 stepenika u jednom pravcu, onda možete misliti na kom spratu živim, i pored odmorišta, trenutke predaha upriličavaju mi komšije iako mi nije do odmaranja.

    Čovek ne pamti ko je vladao i šta je vladalo pre njegovog nastanka. Pretpostavke su  mnogobrojne – svetlost, zvuk, mračne sile tame, neljudi, ale i aždaje, dinosaurusi... možda i vanzemaljci ...tragovi i nagađanja postoje, kao i ovo moje. Vladavinom čoveka, od pećine do modernog doba, u raznim predelima zemaljske kugle, stvorene su poznate imperije koje su za sobom ostavljale dubok trag u svakom pogledu. Zapisivana su imena imperatora, njihova dela i nedela, sve što je kasnije pomoglo razvoju čoveka i čovečanstva, uspostavljanju civilizacije, njenom proširenju van matične planete.

   Bili su to „uski„ pokušaji da se uredi i uneredi život, u granicama trenutne moći, bez spoznaje o kasnijim uticajima na druge imperije. Čovek je emotivno-intelektualno-stvaralačko biće i u svako svoje delanje, sem utroška energije i pameti, unosi i emocije, srce.

   Kiša zna da natera čovek da se uvuče u sebe. Dok nemilosrdno pada, pokazujući svoje moći i potrebu za padanjem, sa njom pada i čovek ili se rastapa iznutra ne dozvoljavajući da negde probije, prokapa. Pad može da znači i podizanje. Kiša zna da izazove setnost, ali i radost, zna da pomeša  jedno sa drugim, što bi moglo da se razume kao rastočenost trenutka. Da li je neophodno da se shvati zašto kiša pada baš onda kada nama ne odgovara, kada nam je stalo do sunca ili to priroda čini u dogovoru zaobilazeći čoveka. Kiša je uglavnom dobročiniteljska, nadoknađuje rezerve vode, pomaže rastinju da izdžiklja, da se održi ta namera, da se čovek održi, da ne bude usamljen. Apsurd!?

    Da li ste ikad pomislili da ste u ovom životu bili neko drugi, da ste u određenom periodu živeli pod drugim identitetom, a toga niste bili svesni? Kako bi se osećali da saznate da ste se zvali drugačije nego sada? Ja sam se osećao pomalo tugaljivo, prevarenim, beskorisnim ... kao da nisam odavde ili odande, ali je kratko trajalo. Znao je da me zadesi poneki san o tome i ništa više. Zbilja je mnogo ozbiljnija ili sam samo milsio, nadao se...

   Nekada smo žena i ja sa dvoje dece išli na mora sa dve plate. Prvog primimo plate i drugog smo već na jadranskoj obali. Uživamo dvadesetak dana i deset provedemo kod njenih u Lici ispod Velebita. Lekari kažu da je to veoma zdravo.Vratimo se kući, čekaju dve nove plate, a ostane nešto i od „morskih“. Mi onda kažemo da je i to zdravo.

   Nisam video more dvadesetak godina, sem ovog Panonskog  po čijem dnu svakodnevno hodam. Odvikao sam i ne znam kako bih se osećao pri novom susretu. I na koje more da idem? To je izgleda najveći problem. Mrzi me da putujem. Opravdanje!?

    Dođe mi da je zagolicam ispod uzdignutih ruku, da smeh odjekne od dragosti i usreći nesebičnost čoveka. „Devojka koja se češlja„ započela je novi život, svoj i budućeg Parka skulptura u Temerinu i pored izvesnih natezanja o kojima sam pisao pre koji mesec u potpalublju. Sada je primetno da prolaznici okreću glavu na levo ili desno pozdravljajući svoju sugrađanku.

Od sada će se ljubavnici sastajati kod „Devojke...„ , pijanci joj se udvarati na mesečini, domaćice zavideti na sveznanju, deca oponašati njen pokret...a ona će se diviti njima i zahvaljivati na druženju, razgovoru i dobrodušnosti.

   - Derane, vidiš, ovaj krompir mora da izdrži do narednog. Zato
odvajamo nezdrave, posečene, klijave da ne bi zagadili ostale. Ne bi
on dospeo da ga ne pospemo ovim praškom, i to moraš ovako k'o pepeo s
cigarete, i on u gajbicama ušuškan novinama biće zdrav, lep i dogodine možeš praviti dobar pire, pomfrit, mo''š ga peći u gaćama. A, za paprikaš!?
   Ovu priču slušam već 30 godina. Ove godine nešto ranije, jer je i
krompir poranio. Što nije baš dobro, ali šta je tu je. Starac obično
kupi, kao kupimo zajedno, desetak džakova, cirka 300-350 kilograma,
može četa vojske da se nahrani zimi, a ne nas osmoro. Ne sme da
zafali, "kuća ne sme biti bez krompira, leba i masti, odnosno
ulja... "
 

   Dolazi obično sama. Ponešto i van nje utiče na njeno pojavljivanje. Zna da uzdrma, razveseli, dovede do suza, preokrene se u svoju suprotnost, da u svim pojavnim oblicima uznese do nebesa, da zadrži blesav osmejak.... Uglavnom je nismo svesni, jer da jesmo gde bi završili. Tinja čitavim bićem od malog nožnog prsta kroz krvotok, do ušiju i najisturenijeg čuperka na glavi i obrnuto. I nije samo svojstvena čovekolikom biću.

  Ne morate mi poverovati ni jednu reč. Znam da počesto ne verujete ni sebi, zašto bi onda drugi bili u prednosti, imali tu privilegiju, iskorišćavali vašu dobrotu, razumevanje, težnju ka prisnosti...Da li, ako verujete sebi, možete u istom trenutku da verujete i drugima? Zbog čega je to bitno? Ja ne mogu da prođem ulicom, a da ne pogledam, ne u izlog prodavnica, nego u hodajući izlog na trotoaru: lepe, mlade, jedre žene same ili sa pratnjom, ponosno hodaju, uzdignutih glava, pritajenih pogleda, hoće da budu primećene. Gledam ih upravo tako, pa tek onda kao ženska biće puna strasti, energije, sopstvenog znanja i moći – što bi me, svakako, uništilo za prolet lastavice. Ponekad me sete na neku davnu ljubav, za taj tren pokušavam da pronađem ponešto od njih, ne oduzimajću ženama ni trunku njihovog značaja. Duboko verujem da one osećaju moju nevinost. Mora tako da bude, ako je drugačije moj pogled neće više skretati ka njima. Neće skretati nigde, po cenu da večno izgubim inspiraciju.