Vanredno izdanje: "Alo presidente" popio šamar 

Čavez je sve lepo spakovao: radni dan se sa osam smanjuje na šest časova, a usput se predsednički mandat sa šest povećava na sedam godina, uz mogućnost neograničenog reizbora. Međutim Venecuelanci su rekli ne.

Kako je Vojislav Koštunica zeznuo Srbiju, pa svoju stranku, pa sebe

Vojislav Koštunica je 2000 došao na vlast, a da ni sam nije znao kako. Kombinacija demokrate i nacionaliste je bila trik koji je radio protiv Miloševića, to je bio Koštunicin unique selling point na izborima koji su se održavali svega godinu i po dana nakon NATO agresije. Mada je bilo ljudi koji su smatrali da će Miloševića pobediti i Nikola Šećeroski, ako iza njega stanu sve stranke, rasprostranjeno mišljenje tog leta 2000. bilo je da je Koštunica dobar kandidat, jer će Milošević teško od njega da napravi izdajnika. Bilo kako bilo, behu izbori, Koštunica pobedi, Milošević pokrade glasove, narod obori Miloševića i kao nusprodukt petog oktobra Koštunica postade predsednik SRJ.

Kako može neko ko je učestvovao u izbornoj krađi danas da bude predsednik skupštine? Kako može neko ko je učestvovao u protestima protiv te krađe '96. danas da pravi video igre i da se ne potresa zbog izbora nekog ko je učestvovao u krađi za predsednika parlamenta? Odgovore na ova i još mnoga druga pitanja možete naći u ovom, četvrtom i pretposlednjem nastavku serijala "Moj sukob s pameću". Zašto pretposlednjem? Zato što sledeće nedelje dolazi Jul, pa ću pre toga uspeti da napišem samo još jedan, peti i poslednji nastavak serijala.

Nismo još gotovi, mada je tako izgledalo. Ne samo što nismo još gotovi, nego smo u međuvremenu i poludeli. Dokaz? Blogovanje na B92 Blogu.

Rešenje problema naše ekonomije se može sažeti u dve reči: štednja i reforma. Najbolji oblik štednje je smanjenje državne administracije i ukidanje nepotrebnih državnih projekata/potrošnje političara željnih promocije. Evo na primer, kompletna pokrajinska administracija je potpuno nepotrebna državna administracija i njeno potpuno ukidanje bi imalo ogromne pozitivne finansijske efekte. A niko ne bi ni primetio da ih nema osim njih samih.

Prvi minut

Naredba je naredba, to važi za vojnika. Zakon je zakon, kaže pravnik. Međutim dok za vojnika dužnost i pravo na poslušnost prestaju ako zna da je izvršenje naredbe zločin ili prekršaj, takvi izuzeci za pravnike (od umiranja poslednjeg sledbenika prirodnog prava) i važenje zakona i poslušnosti potčinjenih zakonu ne postoje. Zakon važi zato što je zakon, a zakon je zato što po pravilu ima silu da se sprovede.

Naša privreda je hronično nelikvidna. Još od 1994.godine. Ovo je bilo najvažnije pitanje i najveći problem i  2001. godine, pre privatizacije, i na žalost, ovo je najveći problem i dan danas. Hroničan nedostatak obrtnog kapitala je kamen oko vrata privrede koji čini poslovanje gotovo nemogućim. Umesto da se bavimo ovim problemom, mi smo se bavili i dalje se bavimo svim drugim problemima. Verovanto ne samo zato što je ovaj problem težak, već i zato što se u nelikvidnoj privredi najlakše lovi u mutnom. A za to smo stručnjaci.

Ko je najveći izvor i generator nelikvidnosti? Država, javna preduzeća, ali i privatni monopolisti.

Kao što je socijalizam doživeo potpun krah krajem osamdesetih godina prošlog veka, tako i koncept neregulisanog tržišta doživljava potpun kolaps pred našim očima. Njegov rezultat je bogaćenje malog broja ljudi na račun siromašenja ogromne većine. Društvo u kome većina siromaši je neodrživo.

Pada dinar. Idu izbori. To nikako ne valja. Neko mora da bude kriv. Šta ako neko pomisli da smo to mi. To nikako ne valja.

Pa ko je kriv?  Ne može MMF. Ne može neobavešteni. Ne može crni Toma. Dajte ljudi. Mora neko. Guverner? Guverner nego šta. Daj žutu štampu. Udri blato. Vrag odneo šalu. 

Predlažem poslanicima Srbije da u planirano zasedanje narodne skupštine, pored amandmana na Zakon o PDV-u, uvrste i amandman na Zakon o zaštitniku građana. Pa da onda aklamacijom, baš onako kako su i predvideli, glasaju protiv izmene prvog zakona, a za amandman na ovo drugo. Da ne izgubimo zaštitnika građana.

25. maja 1995. godine granatom ispaljenom sa srpskih položaja na Ozrenu, u blizini sela Vrbak, na šetalište Kapija u centru Tuzle, ubijena je 71 osoba a više od 200 je povređeno. Najmlađa žrtva imala je manje od tri godine. Do danas još niko nije odgovarao za ovaj zločin.

Prosek godina ubijenih je oko 20.

www.kapija.ba 

Vidim, niko vec nedelju dana (a kad sam ja bila off line+pos'o) o kulturi na blogu ni rec da napise, shvatam koliko nam je to vazno - zabole nas.

Za to vreme, mister Bradic ne casi casa, daje intervjue, otvara izlozbe, urucuje nagrade...za svaku pohvalu. Medijsku, naravno.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Sposobnost-a-ne-podobnost.sr.html

Mister Bradic nastavlja da sa zaljenjem prihvata ostavke i dalje, daje intervjue u kojima se zalaze za "Sposobnost a ne podobnost"...takodje izjavljuje "... да ће се убудуће „анализирати , вредновати,

http://www.metronews.ca:80/toronto/Live/article/40648

Sa popularnom muzikom sam se susrela josh u pelenama.

Tada se vrteo vinil ispod igle, koja je krckala, pre nego pronadje s pochetka ploche, ulaz u narezani zljeb,a ja treptala u kolicima.

U nekim sluchejvima, se to krckanje chulo i na nepredvidjenim mestima, jer je od uoptrebe doalazilo i do sluchajnih oshtecenja preko nasnimljenih linija, narochito posle nekih proslava- secam se scene pranja plocha od kolacha- ali na to niko nije obracao paznju, jer posle nekog vremena, svi su vec navikli gde i kako ce se pojaviti dodatni  zvuk.

Ploche su bile zakon i pored gramofona