... а ја више не знам како се те улице зову.

 

Gost autor teksta koji sledi je simpatična foka shmoo

 

Мој матори се родио давне 1926. у Добрачиној улици, која на сву срећу није мењала своје име јер се стари и богати Добрача није замерио

Demostracije, tuče, a ni i oružana revolucija nisu delotvorne u državi koja ima jaku vojsku i policiju, i vladara koji je uzurpirao sve poluge vlasti. Neki u Srbiji, koji se predstavljaju kao analitičari društvenopoltičkog života i stanja svesti, ili kao pisci, ili ma koji drugi inetlektualci, nisu bili ratnici koji kroz sopstvenu praksu znaju da ne bi bila moguća Oktobarska revolucija, promena vlasti u Carskoj Rusiji, da se ona dva osnovna državna stuba – Vojska i Policija – nisu našli u totalanom rasulu zbog poraza tokom Prvog svetskog rata. Kao što ne bi bila moguća oružana revolicija i promena sistema vladavine u Jugoslaviji da se nije raspala država, kada je karaljevska porodica sa tovarom narodnog blaga pobegla i živela u Londonu dok je ovde besneo Građanski rat.

Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

Protesti su opozicija režimu. Svako neslaganje sa radom režima jeste opozicija režimu. Ovih dana imamo proteste, prvo jednokratne studentske, a sada šire, građanske proteste, višednevne, i to ne samo u prestonici, nego i u još nekoliko većih gradova. Šta u tom smislu najviše odgovara režimu? Najviše mu odgovara da protesti ostanu samo energija. Dakle energija koja je tu s razlogom (delom je i režim toga svestan), ali energija koja sa aspekta režima treba da bude neartikulisana, kako bi se istrošila u raznim pravcima, faktički u prazno.

 

Već godinama sportski novinar Milojko Pantić, kao penzioner, svojim odrešitim i angažovanim javnim nastupima osvetljava najmračnije stranice naše svakidašnjice.

Njegovo najnovije odricanje od fudbalskog kluba „Crvena zvezda", zbog nesportskog i anticivilizacijskog proglašenja jednog osudjenog ratnog zločinca za počasnog člana ovog kluba, potkrepljeno je visokomoralnom i humanom argumentacijom, koju najbolje ilustruje rečenica: „...Bivša gospodo Džajiću

Puno je ljudi kojima je svaki dinar zaovar, a kamo li sto evra. Obećanje države, uskorašnja isplata... Taj finansijski potez je za pohvalu, ako se gleda samo onako, na prvu loptu, bez ikakve analize, jer puno je onih kojima će ova suma istinski pomoći. Kako su tolika sredstva namaknuta i čija su u suštini, kakve će efekte u jednom i u drugom smislu imati na kraći, srednji i dug rok, nećemo da ulazimo. Dakle, ima puno ljudi kojima stvarno treba pomoć: razna ugrožena lica, samohrane majke, nezaposlena lica ... Čeka ih sto evra. Samo treba da pozovu i zatraže tu obećanu sumu. Samo reci "aj" i dolazim ti ja ... ti pozovi me ...  Taj poziv ispade prilično "složena" stvar, zar ne? 

 

Gled'o sam vam metanije,

Kad varate Boga živa;

Gled'o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš'o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled'o sam vas — ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled'o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!

 

Đura Jakšić, pesma napisana oko 1877 godine

a

Ovo je tekst moje kolumne iz Blica od utorka. Danas mi se urednik zahvalio na saradnji rekavši da je to mora da uradi u sklasu sa nalogom centrale Ringier Axel Springera.

Nema razloga da mu ne verujem pošto me je on pre nekoliko godina i angažovao da pišem za Blic, na ćemu mu se oviom putem zahvaljujem.

Sledi tekst poslednje kolumne: