Mala škola iz komiškog (jezika i teatra)

Veliki kurbarin na malom otoku

Piše: Vinko Kalinić (urednik portala http://www.mojotokvis.com/) 

Odavno se nisam susreo s fureštom, inteligentnim i pismenim, koji u svojim tekstovima tako vješto i dobro šeta malim komiškim pučinskim teatrom, kao što mi se to dogodilo nedavno, kada sam sasvim slučajno na B92 otkrio blog jednog Beograđanina.  

Dođu ljudi i napišu pregršt lijepih riječi o Komiži, Visu, komiškom arhipelagu, prirodnim ljepotama koje su ovdje same po sebi posebna vrsta poezije. Pisane tragove, pune impresija, o susretu s tim ljepotama moguće je naći na svim stranama svijeta, od Australije do Amerike, od najrazličitijih autora, u putopisima i reportažama, TV dokumentarcima, filmovima, turističkim preporukama, poput onih na BBC-u ili The Guardianu, a koje nerijetko Vis svrstavaju u sam vrh najljepših netaknutih prirodnih rezervata na planeti.

Kao svoj skromni doprinos širenju umetničkih sloboda prenosim istorijski proglas ingenioznog pisca Stanoja Ćebića koji je ranih osamdesetih godina prošlog veka objavljen u masterpiece romanu “Zašto sam postao vo”.

Na početku si uvek fazan. I u školi, i na poslu, i u vojsci, i na Visu. Nema ništa gore od toga, kad si gušter, kad ljudi gledaju kroz tebe, kad si niko i ništa, kad te niko ne pita za mišljenje, kad svima smetaš, kad nemaš nikakvu ulogu u životu, kad ne znaš šta bi s rukama i kad nemaš gde da se deneš.

Ovako je bilo. Prvo sam ja napisao tekst «TN i 100 muslimana». Potom je SDU napisalo saopštenje. Onda sam ja napisao odgovor na to saopštenje.

Da ne bude da nisam, jer se moj odgovor lako zagubi među 540 komentara, evo da ga obznanim:

 Odgovor SDU-u

Tadić nije zaslužio orden, a ja jesam, misli Nikolić, dakle Tomislav, za koga ste čuli ako ste čitali neke od mojih prethodnih tekstova.

Črnomelj je, za one koji to još uvek ne znaju, blizu Novog Mesta koje je nekad bilo poznato po fabrici kupaćih kostima «Polzela». S druge strane, blizu je tadašnjoj administrativnoj, a današnjoj državnoj granici s Hrvatskom sa kojom ga pored druma povezuje i železnica koja je za ondašnje prilike bila neuobičajeno prijatna, čista i prozračna.

Mnogo mi se dopao Nikolić, dakle Tomislav, večeras na TVb92, u emisiji u kojoj je gostovao zajedno sa Mirkom Cvetkovićem.

Kaže Tomislav u jednom trenutku kako je premijer Cvetković nebitan, kako ne donosi odluke i kako «verovatno ne sme ni fikus u kancelariji da pomeri bez da pita za dozvolu»!

I to kaže niko drugi nego on, dakle Tomislav, onaj koji je javno priznao da mu je svojevremeno Šešelj naređivao da (protivno njegovoj, dakle Tomislavljevoj volji) izlazi za govornicu Skupštine i po desetinu puta, bez obzira na temu sednice, i da govori za nekoga da je lopov, kriminalac ili izdajnik. Pa je on, dakle Tomislav, to poslušno radio, izlazio za govornicu, protivno navodno svojoj volji, i govorio da je taj i taj lopov, izdajnik, ustaša, kurva i šta god je već trebalo. Večeras sedi on, dakle Tomislav, u studiju, sluša Dežerove izjave (preko slušalice mu prevodilac prevodi na uho) i mrtav ladan optužuje nekog da je krpa!

Ne spadam u one koji sa nekom osobitom pažnjom čitaju intervjue, niti prate nastupe Čedomira Jovanovića, međutim ovih mi je dana zaparala uši jedna njegova u par navrata ponovljena izjava koja se odnosi na odbijanje Borisa Tadića da potpiše proglas ”Preokreta”.

Ovako glasi vest na koju ciljam: "Tadić ozbiljno greši ako razuman predlog Preokreta proglašava ekstremizmom i sumnja u naš patriotizam", smatra lider Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović.

"Neka Tadić ne očekuje da bez reči statiramo u obračunu koji traje protiv evropske Srbije”, dodaje Jovanović u pomenutoj izjavi.

Studentska omladina, nešto starijih učenika, službenici, mladi radnici i umetnici različitih profila, gradski vukovi (gradske lisice takođe) i jedan prerano ostareli bodi

Košarku sam počeo da treniram kasno, tek pred kraj osmog razreda. Ne bih ni tada da me nije nagovorio jedan dečak iz ulice. Sinoć sam ga video iz kola, hoda ulicom u mantilu, s naočarima. Lako je moglo da se desi i obrnuto, da vidi on mene kako hodam, u mantilu, s naočarima.