Чарлс Крофорд, ексамбасадор Велике Британије у Београду, написао је на свом блогу текст у коме даје виђење тренутног стања у светлу споразума Београда и Приштине, уз неколико натукница о томе како ће се ствари, по његовом мишљењу, даље одвијати.

Текст је поучан. Не зато што је аутор стручњак за регионална питања, ни зато што је написао нешто што овде није познато, већ зато што се његове опаске могу искористити као нека врста путоказа за будуће перипетије решавања косовског проблема.

Оне се могу искористити али само у једном случају.

OD IZVORA DVA PUTIĆA

Od izvora dva putića 
vode na dve strane. 
Ne znam kojim pre bih stigla 
do tebe jarane.

Pre neki dan imali smo jednu lepu vest

Građani Srbije mogu da pazare Fiat 500L Nacionale uz popust od 3000 evra.

Zašto se u Briselu, u okviri dijaloga Beograda i Prištine, ne bi odvojilo i nekoliko minuta na ideju da se osmisli mehanizam  po kome bi i Albanci za Kosova, takođe, mogli da kupe ovaj automobil po povlašćenoj ceni?

Od ovoga bi svi imali koristi. Fiat iz Kragujevca proizvodio bi, odnosno prodavao, više vozila, a Albanci, i svi građani sa KiM, mogli bi da dođu do novih kola za manje para.

Ne znam da li je predlog realan, ne znam da li bi bio odbijen, ali mislim da bi govorio o jednom novom mentalnom pristupu rešavanju kosovskog čvora...

Ne razumemo se fakat. Prebacim Basari da je pogrešno razumeo „Utisak nedelje“, on mi odgovori da ja nisam razumeo njega. U redu, u jednom se očito slažemo: ne razumemo se.

To je dobro znati za početak. I naslanja se na ono što sam pokušao da kažem u diskusiji, ne razumemo jedni druge, mnogo smo uobraženi, mnogo smo se uzvisili, mnogo smo gordi, mnogo smo puni sebe, mnogo nam u glavi jako trešti stranačka pleh muzika... pa iz toga sledi: mnogo se ne poznajemo, mnogo se mrzimo, mnogo jedni drugima želimo zlo, pa ćemo ovako, bojim se, mnogo brzo svi skupa i da propadnemo.

Mi, brate Basara, od sve te agresije i ne znamo više u čemu se tačno ne slažemo.

Posle odgledanog „Utiska nedelje“ (Vučić, Panović i moja malenkost) Basara zaključuje (Danas, 12. mart) kako je emisija poslala poruku „idilične večeri u Budalistanu“. Danasov kolumnista još dodaje: „Ratne sekire su zakopane. Ideologije (ako ih je ikada i bilo) zaboravljene, Koštunica bi trebalo da bude zadovoljan - nacionalno jedinstvo je konačno postignuto. Oko čega, dame i gospodo?“ Na svoje pitanje netom i odgovora: „Oko onoga čemu se pokojni Đinđić izrugivao u svojim tekstovima iz devedesetih: Za Srbiju i srpski narod je najvažnije to da postoje...“ Imam par primedbi na ove Basarine konstatacije, no, pre toga kraći uvod.

Odavno se u Srbiji nije stekao ovakav splet okolnosti: imamo vlast koja po svim merenjima uživa izuzetno visoku podršku građana, i ta vlast se zalaže za politiku koja uživa, bezmalo, konsenzus čitavog društva.

Osnovne tačke te politike su završetak dijaloga s Prištinom uz pronalazak održivog rešenja koje će doneti dugoročni mir i stabilnost i dobijanje datuma za početak pregovora sa EU, čime će se višegodišnji napori prethodnih vlada, a pre svega građana Srbije, valorizovati, a put srbije ka EU i boljem životu učiniti ireverzibilnim.

U vreme kad smo smislili da napravimo Idole, Srđan i ja bili smo bili izgubljeni negde u meandrima Instituta za patološku anatomiju Medicinskog fakulteta, na drugoj godini. Provodili smo vreme u salama za obdukciju, pa nagnuti nad mikroskope posmatrali preparate bolešću izmenjenih tkiva, sve vreme očajnički tražeći mogućnost da otkrijemo ima li života van formalina u koji smo bili zagnjureni. Pravljenje new wave benda bio je odisaj frustriranih studenata, a i sledeći korak, u kome Srđan iz izvesnosti svoje buduće lekarske karijere zastrani na FDU, gde upiše režiju, možda još i više.

Margitu sam upoznao 77. na žuru kod Jovana Stojanovića.  On se tad zabavljao sa Sanjom Adamović koja je iz Pete prešla u Prvu, u trećem razredu, i stanovao je u Dobračinoj, u Sandinoj zgradi.

 Zdravo Krle,

Pričali smo bili nedavno o prevođenju Dilana.
Obećao si da ćeš da objaviš moj prevod, jer nemam autorsku opciju, pa ćeš ti moći da krtitikuješ, a ja da se preznojavam.

Ispred Histofiziološkog instituta, tamo negde sedamdeset šeste, stojimo Dubravka Jovanović i ja, pred vežbu, i razgovaramo i tome zašto se pop muzika tako zove.

Ja tvrdim da to pop znači prasak, eksplozija, a Dubravka kaže da može i to, ali da ona misli da je pop skraćenica od popular…

To je bila uzgredna tema, u stvari smo se dogovorili da joj vratim knjigu o Staljinu Roja Medvedeva koju mi je dala na čitanje, što ću ja i učiniti par dana kasnije i tom ću prilikom upoznati jednog od budućih članova Idola.