Čovek se lako navikne na bolje. Poslovi koje sam ja radio, a od nedavno i Panta sa mnom su bili teži fizički nego branje jagoda, neki manje a neki više ali to olakšanje da svaki dan radiš nešto drugo je bilo neopisivo. Panta se isto brzo navikao na sve a posebno na platu od trista šezdeset "paunda" nedeljno. To je za polovinu više nego što smo zarađivali kao pickeri. Krema i Miki su ražalovani i vraćeni nazad na branje jagoda i nisu bili uopšte srećni zbog toga a i nama bi bilo bolje ako bi i oni došli kod nas. Bolje da radimo sa našim indijancima bar mogu lepo da opsujem i da znam da će da me razumeju, iako psujem vrlo tečno i na ruskom, ipak mi nije to to. Fali tu nešto što ima samo dobra srpska psovka.

                Hajde da ispratimo baba-Martu jednim zabavnim tekstom. Sa zadovoljstvom prepuštam svoje blogodvorište plavushi011:    

 

       

 Anin mec protiv Marie Sarapove poceo je taman dovoljno kasno da u mraku vise ne mozemo da vidimo tamne oblake koji nam nagovestavaju slabije vremenske uslove za sutra. Veceras je osetno hladnije nego prethodnih noci, vetar duva sa juga i dole na terenu izgleda da za sad ne pravi veliki problem. Ali Maria i Ana jedna drugoj prave dovoljno problema i bez vetra.

Pre neki dan u naletu dosade, odlucim da prosetam (ovde, gde niko nikada ne seta) do obliznjeg trznog centra. Nije daleko, kada iz moje ulice bacim pogled preko palmi, cini mi se da vazdusnom linijom nema ni petsto metara. Eh, vazdusnom linijom... Pominjao sam vec da ovde niko ne pesaci osim od prodavnice do prodavnice, ali neke setnje poput "aj'mo do Kalemegdana peske

Subota - 3. dan

Danas idemo u Pompidou centar. Vise volim ime Beaubourg ali ga mnogo smesno izgovaram i klinka dobija napade smeha. S druge strane je rec ‘centar' od koje mi dolaze misli na ludnice, a ne svidjaju mi se ni politicari koji svoja imena kace tamo gde im nije mesto ali je Pompidou tako smesno pompezna rec, cak se i slaze uz vodovodne cevi kojima je ova galerija moderne umetnosti obmotana, pa ko sta voli. Slucajem smo po izlasku, na par koraka od naseg ulaza otkrile jedan od zatvorenih pasaza Pariza.

još jedan otvoren poziv da saučestvujete u radu na mapi. avantura i dalje traje...

 

ovo će vam biti kud i kamo prijemčljivije (moja omiljena srpska riječ) ... prijemčljivošću ... ovoga puta pozivam vas da nacrtate (docrtate) dio mape,  odnosno crtate na mapi, tj. na naslovnoj slici  bloga ovog.

može u Paint-u, Photo Shop-u, u čem god 'oćete. ..

 

*
Na nešto više od dvadeset kilometara udaljenosti od karavanseraja Taš Rabat, visoko u planinama, nalazi se jezero Čatur-Kul. Od jedne grupe trekera približno mojih godina saznala sam da im je za uspon trebalo oko četiri sata, a za spust oko tri. Dodala sam na to još po jedan sat, znajući da većina ljudi i nehotce poboljšava takve rezultate, uvećavajući svoj podvig. Tih devet-deset sati pešačenja činilo mi se kao nemoguć poduhvat, budući da sam pre tri nedelje jedva hodala od bolova i da sada nemam kondicije.

Ali oduvek mi je bilo teško da mirujem u

            

 Nebo jutros iznad Indian Wellsa izgleda kao nikada do sada na ovom turniru, planine sa zapadne strane drze oblake sto bolje mogu, ali se polako prelivaju i dolaze ka ovom gradu. Fotografi u medijskom centru su komentarisali da je ovo odlicno vreme za fotografisanje, samo okrenete fotoaparat ka nebu, i gotova stvar.

Mec izmedju Amerikanca John Isnera i Novaka Djokovica pocinje Isnerovom servom od 124 milje na sat. Dosta takvih pa i mnogo brzih servi se danas ocekuju, jer je to Isnerov najveci adut.

Izlazeći iz zaliva, skrenuli smo levo, na zapad. Zašuškana u urbani komfor ponekad zaboravim na draži ruralnog Dorseta. Danas grad vrvi od studenata iz raznih krajeva sveta, brodići i jahte napunili su luku, na svakom komadu raspoložive, skupocene zemlje (naročito parcelama odakle se pruža pogled na more) dizalice danonoćno rade…teško je primetiti nenametljivu seosku pozadinu. A proleće je buknulo u svoj snazi, drveće gustim krošnjama gradi tunele na sporednim putevima i bezbrojni zlatnožuti narcisi razbijaju živo zelenilo pitomih dolina. Ja sam jesenje dete koje uživa u ritmu kiše, zaključano u četiri zida, medju knjigama, a i noćna ptica. Razmišljam sada, kada sam, doduše bojažljivo, izmilela na sunce da pozdravim oživelu prirodu, kakva je lepota u ovim jarkim bojama.