Ne sećam se kako sam otkrio Jožu. I Besu. Ali znam da mi je taj plovopis tada otkrio svet.

Više puta sam ga čitao i jedrio, što opijen, u mislima, što trezan po Kornatima... dobro, ne baš sve vreme... jednom sam, ne tako trezan, držao kormilo u moreuzu, fokusiran na to da jedra budu savršeno napeta, besprekorno trbušasta... zaboravljajući da proverim kurs... pa sam prateći napetost jedara, skrenuo za 90 stepeni, što u tesnacu znači: pravo u obalu...

1. DAN - PUT ZA SANTJAGO

(Irun - Pasaia)

Mark se smestio na krevet iznad mog i počeo da hrče još pre nego što su svetla u sobi pogašena zbog povečerja. Najpre sam se prebacila na jedini prazan ležaj do vrata, što dalje od njega, ali u tri ujutru sam izgubila svaku nadu da će se on okrenuti na stranu na kojoj je nečujan, ili da ću ja uspeti da se priviknem na zvuk njegovog testerisanja. Sedam godina kampovanja učinilo je da mi se sluh toliko izoštrio da se budim i na najmanji šušanj. Ne pomažu ni čepići, ni umor.

Ujutru me naš domaćin pita

Foto: Mira Zdjelar

In an autobiographical note written in 1801 in South America, Alexander von Humboldt specified his motive for travelling: “I was spurred on by an uncertain longing to be transported from a boring daily life to a marvellous world.” (Alain de Botton: The Art of Travel)

Gradovi borave negde na raskršću između sećanja i snova.

Voz je najpre išao velikom brzinom, a onda je naglo usporio kada je ušao u stanicu. Stanica Kent nalazi se iznad zemlje, iako je deo gradske mreže metroa. Stanica je sva u metalu, staklu i betonu. Dugački, uredni i čisti peroni sa dve strane, za dva različita smera. Velike neonske reklame. Stanični zid od pleksiglasa otkriva grad iza, sa visokim soliterima poslovnog centra Kuala Lumpura, ili Donaustadtom, nisam siguran, u pozadini. Oblačan, ali prihvatljiv radni dan, nije prevelika gužva u gradu.

Utorak,

Foto: Mira Zdjelar

La nostalgie de la barbarie est le dernier mot d'une civilisation. Nostalgija za varvarstvom je poslednja reč svake civilizacije. (E.M. Cioran)

Što duže živim na Kubi, sve češće sećam se jedne slike sa svog prvog putovanja u Havanu. Bilo je leto, jedan od onih tipičnih letnjih dana sa popodnevnim prolomom oblaka, obično oko pet sati, kad svi idu kući. Bio sam u turističkom autobusu, na Petoj aveniji, i gledao kako kiša neverovatnom brzinom stvara baruštine. Vozač je skrenuo sa Pete avenije, glavne saobraćajnice ali i vrlo niske ulice u koju se voda sliva, i krenuo da nas vozi nekom od manjih, ali prohodnijih, ulica uzbrdo. I tu je, međutim, bilo velikih bara. Na jednoj raskrsnici nakupilo se dosta vode, kao i ljudi koji su sa mnogo optimizma i strpljenja čekali nekakav prevoz. Vozač je mogao da ih zaobiđe i poštedi, ali on kao da je ubrzao, ne obazirući se uopšte na njih, i pošteno ih isprskao mutnom kišnicom sa ulice koja se gotovo nikad ne pere.

Jedna od stvari koju svako ko provede dovoljno vremena na Kubi primeti jeste nedostatak civičke svesti. Na predivnom Trgu Sv. Franje (Plaza San Francisco) u Staroj Havani može se provesti divno vreme šetajući, ali to često podrazumeva slalom u cilju zaobilaženja gomila konjske balege. Propuštanje vozača ili pešaka u saobraćaju vrlo je retko, čak i poštovanje sopstvene trake. Vrlo često spori automobili kao da namerno voze u levoj traci. U Centru za ljudsku genetiku González Coro u Vedadu u čekaonici sam jednom sedeo oko pola sata, i brojao mrtve muve na podu, ali i na prozorima, dok sam gledao kako se ljudi guraju u nekoj vrsti stampeda, sa sve trudnim pacijentkinjama, da bi videli čuvenog doktora Olivu. U Centru za genetiku nalazi se jedan od najužasnijih WC-a koji se mogu zamisliti. Da bi postojala civička svest, prvo mora da postoji civis.

Da mogu da prenesem sva secanja koja mi znace ovde - bio bi raj. Prolazim ulicama koje nekim klincima zivot znace, ovde oni odrastaju. Ja sam odrastao na drugoj strani planete, nista me ovde ne vezuje ni za jedno jedino secanje koje je mladje od sest meseci. Ne srecem lica koja su mi se u magli proslosti izbrisala iz glave. Nema poznatog zvuka vetra koji probija krosnje drveca koja ovde ne postoje. Da sve iz proslosti prebacim u sadasnjost da li bi to bilo to? Da li bih se osecao manje usamljenim? Da li bi mi kora breze izgledala blize nego ova, palmina kora? Cak i da se sve i svi prebace ovde

Covek sam od sporta, od malih nogu. Imam tu nesrecu sto sam jos od manjih nogu zatocenik jedne veoma dosadne i uporne bolesti pod imenom astma, koja se svojski trudila celog mog zivota da me smiri kad radosno skakucem, odvoji od terena kada pocnem da trckaram za loptom ili jedonstavno zakuca za krevet kad joj je dosadno! Boreci se sa njom od kad znam za sebe stekao sam neku odlucnost i pozitivnu tvrdoglavost u toj bitci. U pocetku sam bio prepusten na milost i nemilost opake bolesti koja mi je unistila detinjstvo, strogo me odvajajuci od prijatelja i spajala sa sestrama po bolnicama sirom SFRJ,

U četiri pojma (i gomilu slika):

Braća i sestre po ludilu

12. novembar

- Samo se vi zezajte, a kad ja budem okačio fotke i statistiku o tome
koliko puta ste stali da nešto uslikate, koliko puta da piškite, a
koliko da proćaskate sa usputnim prolaznicima, raskrikanću vas pred
celom biciklističkom javnosti, a i šire - 'zapretio' nam je
Zoran-legionar više puta tokom protekla dva dana.

Ali nismo