ivo josipović se prepucavaše neki dan sa šimunićem, oko javljanja ovoga desničara, nekada uspešnog nogometaša, a sada desničarskog političkog aktiviste fašističkog profila. elem, kaza ivo, "šta se šimunić javlja nakon što je napravio onoliku štetu ugledu države?".

i ovi naci-klinci prave neviđenu štetu državi. svega ovoga ne bi bilo da je (detlić) pera ošo ranije na policiju...

Kupio sam neki organski

multivitaminski sok za koji znam da će me

zasititi narednih nekoliko sati,

seo preko puta gej / lezbian doma

za stare ljude.

Ceo lobi im je u staklu.

I sede 3 lika od minimum

80 godina,

jedan drži masku za kiseonik a

pored njega boca.

Drugi u kolicima.

Treći je najvitalniji, žilav

i vidim da nešto brblja.

Onda ugledah šahovsku tablu u koju pokazuje

žilavi, nervozan jer ova dvojica

ne povlače poteze. A ova dvojica

se zagledala

Nešto se jeste izmenilo nagore u hemiji ovog liberalnog metropolisa Orijenta - neformalna opuštenost, razgaćenost grada, kako ja volim da je zovem, ustupila je mesto napetom iščekivanju nereda i haosa. Jesu ljudi i dalje neuobičajeno opušteni, čak nekako gotovo i familijarno neposredni ili bliski, ali poslednjih 6 meseci eskalacije sukoba, netanijahuovsko-hamasovske eskalacije, jesu unele neodređeni nemir u žitelje ove liberalne prestonice Bliskog Istoka.

 

 

Možda i ne postoji drugi način. Usisani smo toliko precizno da kolege oko mene nisu svesne u kakvom kurčevom sistemu radimo. Valjda velike korporacije tako funkcionišu. Stvorene da od prvog časa uvuku polu poraženog čoveka, predstave svoje čiste etisone, velike prozore i stolove od po tri metra od kojih je jedan uvek tvoj i od drugog čoveka te deli zid u visini glave, obojen u zeleno radi navodnog odmaranja očiju, a ti jadnik pomisliš kako su fini uslovi rada. Na kraju si kao spermić, isturene glave i vrata. Neko te izdrka – prsneš, najradije bi izvršio ritualno ubistvo

Divlja gradnja, a onda kada se to razmnoži i divlji grad, nastaju u okviru koji se može kazivati kao narodna sirotinjska arhitektura.Odlikuje je jednostavnost. Prostih , svedenih na neophodno, skromnih, bez ukrasa formi, likovnosti sličnoj Misu ili Korbiju ili posle i nekim minimalistima. Nasuprot kraljevskim palatama nakićenih i punih ukrasa ili ovih čuda koje prezentuju Gospođa Hadid i ostali sa liste mega zvezda arhitekture.  

Ali nije to od juče, tako je kroz celu istoriju, od Praoca i njegove pećine ili nastrešnice do danas, uporno je taj način autentične gradnje bio paralelan svim stilovima koji su nastajali, menjali se i nestajali. Divlja gradnja je opstajala, trajala i podsećala da je arhitektura pre svega odgovor na realne potrebe ljudi na koje se odgovara u skladu sa mogućnostima, kulturnim, ekonmoskim i još po nekim.

Prošle godine u CZKD gledasmo predstavu Olivera Frljića sa naslovom IZBRISANI, bilo je to o izgeglicama. O ljudima koji ne mogu naći svoje mesto u spiskovima nastanjenih kada su zbog neke muke velike pristigli odnekud gde beše strašno. U predstavi se radilo o Sloveniji gde ih ne priznaju i zovi se Izbrisani. Oni, izbrisani, postoje ali njihov glas ma kako čujan guta neka nejasna magla, ma kako glasni kad progovore to niko ne čuje, nema odgovora kad pitaju, kao da su u nekoj virtuelnoj stvarnosti, izmeštenoj u drugi prostor. Ali nije to samo tamo, ima primera i drugde, ovde u Beogradu  na primer, nastala je jedna nova i posebna kategorija ovakovih bića, pridružujemo se procesima iz sfere komšijskih evropskih manira izgleda. Tamo, kako je u pozorištu rečeno, da bi bio izbrisan trebalo se odseliti od negde nekuda a ovde se isti epitet može dobiti ostajući na licu mesta bez pomeranja. Taj glas koji niko ne čuje je ovde znak prepoznavanja izbrisanih i uočen je nedavno oko raznih kazivanja o Beogradu na vodi.

... (изборни) графит у Помпеји “ти упијајући воду вероватно си већ потонуо” - Помпеја, кандидати за Дуумвират у години ерупције Везува (79.г.

Grafit je poruka koja se šalje javnosti u bilo kom društvenom i urbanom okruženju jer grafitičar je drugačije ne može saopštiti. Kaže se da grafiti pripadaju supkulturi velikih gradova i iskazuju, pre svega, mada to zvuči kao stereotip, buntovan stav prema građanskim normama. Što je manje slobode, lične i društvene u urbanom okruženju, grafiti na zidovima su brojniji i podrazumevajući deo urbanog jezika, aktuelne i autentične poruke. I onda, opet od početaka: “Zapanjen sam, o zide, da se još nisi srušio pod težinom tolikih gluposti napisanih na tebi!„ je pretekli grafit izgreban na zidu u Pompeji, onomad pre volje vulkana da sve to zatrpa. Od tada, bilo je toga još kojekuda odvajkada pa posle radoznalog otkopavanja registrovane su poruke prenete grebanjem po zidu, posle uz napredak pisalo se kredom ili nekom biljnom bojom sve do danas kada se to čini sprejom. Grafiti traju, događaju se neprekidno kao deo bilo koje civilizacije mada nepriznat i u najvećem broju slučajeva nije dobro gledan.

Po državi razne čudne stvari, Hrast, Bazilika, inovativne, reformske i onda, neće  valjda Beograd, pa ipak prestonica je da izostane, dobro, de ima onaj Bgd na vodi ali nikada dosta puštanja mašti i bezobrazluku na volju ...

 

... Idem maločas Trgom republike i zateknem Knez Mihaila stešnjenog i blokiranog i sasvim zbunjenog, pita se on užasnut da li su to opet došli

Evo nekoliko reci na temu rijaliti programa. Rijaliti programi kao sto su Veliki Brat i Farma, i izvedeni iz njih, vode svoje poreklo iz knjizevnih dela Dzordza Orvela, iz njegovih knjiga 1984-ta, i Zivotinjska farma.