Autostopiranje

Početkom devedesetih, ne povratile se iz bezbroj razloga, puj, puj, puj, Beogradom je saobraćalo od pedeset do sedamdesetak krntija pod firmom, ne Krstić i sin, nego GSP. Na svakoj stanici su se stvarale saborne gužve, čekalo se i po sat vremena a kad bi se autobuska ruina, nakrivljena i bezoblična najzad dokoturala, jedino bi ti bacač plamena omogućio da se ufuraš u nju. Šipak pun koštica je samo blaga metafora spram nekoliko hiljada jedvadišućih, znojavih, bez obzira na godišnje doba, zgužvanih i tesno jedno uz drugo pribijenih, u usta, nos i oči dišućih, prdećih i smrdećih srećnica i srećnika, koji su tog dana ostvarili svoj životni cilj, biti u autobusu! Ponižavajuće, mislio sam i tad a mislim i sad ali ovaj narod je uvek bio spreman i sad je, na svakojaka poniženja. Zašto je to tako a tako je, ne znam i ljiga mi je da istražujem ali sam siguran da 99% pučanstva srbskog zna da je neko nekad na srpskom dvoru jeo zlatnim viljuškama, ko baš tačno, nije im poznato ali dobro znaju da su u to vreme Francuzi, Englezi, Nemci... rukama čerečili meso a masne ruke brisali o bradurine ili odeću.

Pošto nikad u životu nisam voleo da dreždim na jednom mestu, pešačio sam kad god je to bilo moguće ili bih ako sam umoran, ostavljajući iza leđa čekajuću masu, izlazio na kolovoz i podizao palac. Svojevremeno sam kao mladac, autostopom prelazio ogromne etape. Odista, to se ne može porediti s ovim palčenjem, u pitanju su bile magistrale, autoputevi, Istarski putni meandri, italijanski putevi sunca... ali bože moj.

Dignem tako jednom prilikom palac kod Hajata i ne prođe ni pola minuta, pored mene se zaustavi BMW džip s tamnim staklima, otvoriše se vrata i začuh glas: Dokle brate? Do blokova, počeh, Ja idem do Piramide, ako ti odgovara upadaj. Kako da mi ne odgovara, to mi je dvesta, trista metara od kuće. Ufuram se u BMW, komotno k'o u garsonjeri. Ne moraš da se vezuješ brate, mi Srbi nikad nismo bili roblje. Jel' pušiš, pušiš, nemoj ovde, otrov je to brate, bacaj duvan što pre, drogu sigurno ne koristiš a jel' piješ, ne, to ti je dobro, Srbin mora da bude zdrav i spreman u svakom trenutku za odbranu otadžbine. Komandant ne puši i ne pije i to ti je zakon za sve Tigrove. Imao je nekoliko ortaka narkomana, poveo ih sa sobom u Slavoniju i izlečio. Jebiga, izvini na izrazu, Kaljavi je poginuo a bili su k'o dva prsta na ruci od malena. Na sahrani mu bila i Biljana Plavšić, bio junak, batalio drogu i uvek prvi jurišao, car! Vidiš ovo, prstom mi pokaza značku, orden manjeg formata, glava tigra sa ukrštenim mačevima, ispod tračica na kojoj je nešto pisalo, čisto zlato, Komandant mi lično prikačio! Dao mi čin pukovnika, ja radim na terenu za našu stvar...nego...zastade za trenutak, a čime se ti baviš? Ja sam slikar...Slikar, ono boje i platna ili fotoaparat...Boje i platna...Odlično, mora neko i to da radi...a šta slikaš, pejzaže ili ono kruške jabuke, bokal...kako vi to zovete...Mrtva priroda...e jeste, mrtva priroda...Ja slikam ženske aktove...Misliš gole žene...Da...E tu brate grdno grešiš, Srbkinje su majke, sestre, supruge, verne ljube, domaćice a ne neke belosvetske kurvetine...batali to, moramo da se vratimo našim slavnim korenima...Kosovka devojka, to je najveća srbska umetnost, ugledaj se na Paju Jovanovića...umal' ne izustih Uroš Predić ali se na vreme uzdržah. U tom već stigosmo do Piramide, Ja ovde skrećem levo, idem da pokupim pazar, ‘oćeš na kafu...Neka hvala, čekaju me žena i sin da ručamo...U redu onda, ostaj mi zdravo brate, baci duvan i seti se, Paja Jovanović nek' ti bude uzor...Hoću naravno, hvala na vožnji...Sitnica brate, aj' vidimo se.

Isto mesto, nekoliko meseci kasnije, zaustavlja se Renault Clio: Dokle idete...dobro, uđite. Prepoznajem je, jednom nedeljno kasno uveče vodila je neku stručno naučnu emisiju, nešto slično kao pre ili kasnije, ne sećam se najbolje, Vlada Jelenković. Kažem joj da sam je prepoznao...A čime se vi bavite...slikar, kad sam vas videla tako stamenog, pomislila sam, sigurno je vajar, nasmeja se. Obrazovana, prijatna, imalo se s njom o čemu razgovarati. Stavovi nam skoro pa identični glede, ‘ajd nazovimo je, političke situacije. Nisam mogla nigde u gradu da nađem Vreme, Stojan je napisao odličan članak...Ako ne žurite možemo da odemo do tramvajske okretnice, moj drugar Milovan drži kiosk i uvek mi sačuva Vreme...Odlično, idemo. Kupimo Vreme...Jeste li za kafu...imate li...Može a i baš bih volela da vidim vaše slike. Stan/atelje prazan, žena i sin mi u Novom Sadu, Arka mi se obradovala, nju je gledala podozrivo i držala se na distanci. Akomodajte se i slobodno razgledajte, ja idem gore da nahranim kucu i pristavim kafu. Obavim šta je trebalo i siđem noseći na tacni dve šolje kafe i dve čašice. Odličan vam je autoportret, vidim datum 1978 godina...sviđaju mi se i aktovi, nisu rađeni na klasičan način, zanimljivo vršite pretumbavanja i telesna i u boji...nisam stručnjak pa izvinite na možda neprimerenim izrazima...ne, dobro ste to primetili, sedite, ispod staklenog stočića izvadim Petrovu Lozu i sipam u čašice. Hvala, ja ne pijem... Probajte, to je eliksir, pravi je moj stric u Crnoj  Gori...lizne malo, Auuu! Rekoh ne pijem, nisam stručnjak ali ovo je zaista nešto...Pravi je samo za sebe...nas, nikad nije prodao ni litar. Posedesmo, popričasmo, popismo, ona neudata, ja srećno oženjen, rastasmo se kao prijatelji. Zanimljivo je da me je u roku od mesec dana još dva puta pokupila ali više nije svraćala u stan. Nikad je više nisam sreo ako ne računam njena povremena pojavljivanja na televiziji.

Dva posle ponoći, vreme beogradsko košavsko kišurinsko! Sam kao direk, stojim na stanici na Brankovom mostu ispod Pop Lukine. Oko mene pustoš je svud i psi lutalice su se zavukli po haustorima. Ja kako me bog dao, stoik, kad se mora nije teško, mirno i staloženo kisnem, šamaran ogavnim udarima košave. Stojim postojano mokar do gaća, čak i ne psujem! Oko trojke vidim, spazim farove kola koja mi se od Zelenog Venca približavaju. Uspravim autostopersko pomagalo zvano palac i Renault četvorka se zaustavi. Otvoriše se vrata, žena mojih sadašnjih godina, ja trideset i neka, odmeri me pogledom: Gde idete? U blokove, odgovorim. Može, ja idem do bloka 70...ali da vas nešto pitam...Izvolite. A jel' nećete ništa da mi radite? Ne nasmejem se: Gospođo, ako bilo šta sumnjate...ako vam izgledam kao neko...uostalom zašto ste se zaustavili? Ma neeee ali vemena su...znate i sami kavih sve ima ljudi...uđite, delujete mi pristojno. Odvezla me do bloka 70 ali sam sve vreme video da je napeta i da me gleda krišom, ispod oka. Raskravila se tek kada sam joj poljubio ruku i zahvalio se na vožnji. Sretao sam je kasnije na pijaci i uvek smo se ljubazno pozdravljali.