Opet dezurstvo. U nedostatku vecih izazova preturam po nekoj zaostaloj literaturi koja nije bila visoko na listi mojih prioriteta. Nalazim mali, sentimentalni biser dragog profesora koji je pod pseudonimom Hotspur pisao tople, ljudske tekstove za Endocrinologist.

Nadam se da ce i neko od Vas naci u njima nesto za sebe.

http://www.endocrinology.org/endocrinologist/085/085.pdf#page=17

Na vest o smrti Normana Mailera novinar Michael Skapinker  poteže “Advertisements for Myself“ i posle više decenija ponovo prelistava „....Being a man is the continuing battle of one’s life, and one loses a bit of manhood with every stale compromise to the authority of any power in which one does not believe...“. Skoro da je svaka reč dovoljno polimorfna da može da posluži kao iskrivljeno životno sočivo u samu rečenicu iz koje je izvađena, pa tako zatvori ustajalu petlju, onaj mali rešetkasti točak u kome kao miševi možemo da trčimo dok nam ne ponestane vazduha. Ali to je jezik, u svom punom sjaju, a onda kao majušna rupica u onu veličanstvenu građevinu što se zove „čovek“. 

Ne bi me toliko privukla rečenica, iako je nečiji iskreni životni princip, bar meni, uvek magnet posebne snage, da tu snagu Michael nije pojačao probuđenim sećanjem kako je nekad ova rečenica ostavila poseban utisak na njega, utisak dovoljno jak da rečenicu zalepi na sto dok je kao đak radio domaće zadatke, sa ciljem da mu daje čvrstinu („...to fortify myself...“).

Sezona je curki - prvo je bio Thanksgiving, a stize nam i Bozic... Moram da ponovim jednu meni veoma dragu pricu iz zivota. Izvinjavam se onima koji su je vec citali u komentarima.

Jedne ekstremno hladne beogradske zime, nekada davno, vise u prostormo-kulturoloskom nego vremenskom smislu, dok sam jos radila od 8-14h u najeminentnijoj zdravstvenoj ustanovi te vrste u Srbijici, lecila sam cuvenu odgajivacicu curki. Posto smo postigli sam vrunac u kontroli njene secerne bolesti, uz nezanemarljivu pomoc bolnicke dijete, doslo je vreme oprastanja od ove mile zene iz pasivnog kraja gde se

Danas sam ponovo morala da vratim sa zarona jednog naseg entuzijastu ronioca koji je zavrsio kurs kod jednog naseg "iskusnog" instruktora "...koji je bio instruktor specijalnim jedinicama, vrlo iskusan ronilac, trebalo mi je godinu dana da dobijem licencu...." i bla, bla, bla. Ovo, na zalost, nije prvi put da mi dolaze takvi ronioci sa naseg podnevlja.

Rezultat

...na vrhu igle.

Pre neki dan čitam u londonskom FT-ju (Financial Times) Samuel Brittana na temu naglog opadanja vrednosti američkog dolara. Nije mi sam dolar tema nego dva fragmenta iz Brittanovog teksta:

 - Jedan o tome kako probleme često ne rešavamo nego jedan problem transformišemo u drugi
 - Drugi o tome kako ponekad problem najozbiljnije prirode treba prepustiti heuristici da ga reši (on kaže "markets", ne sećam se konkretne fraze ali se od čoveka njegovog kova problem retko ostavlja tek tako na "milost" i "nemilost" heuristike (stariji, vrlo obrazovan gospodin, često savetnik britanskom trezoru-ministarstvu za finansije)

Za one koji ne čitaju ekonomske tekstove ni u najslobodnije vreme, ili najamaterskijem maniru, naglo opadanje dolara je povuklo i valute vezane za dolar, kineski yuan, npr, pa su mnoge druge valute postale preskupe, zemlje koje ih koriste manje kompetitivne na svetskom tržištu.

Oduvek sam smatrala da je automobil sredstvo koje sluzi da se dodje iz tacke A u tacku B. Vrednost mu sa godinama opada. Priznajem, volim sam cin voznje (uz muziku). Imam svoje male fantazije: da sam Francesco da Mosto vozila bih retro crveni alfa romeo kabriolet, da sam Hank Moody vozila bih crni razdrndani porsch, da me nije briga za zivotnu sredinu vozila bih teget jaguar x sa bez sedistima... Ovako, do skoro sam prkosila klasnim zakonima svoga sela Bowdona vozeci najmanji auto u kraju. Prve komsije, Mercedes-Bentzovi (tata vozi CDI, mama vozi

Nedelja na dezurstvu. Bolesnici bez primedbe gutaju tablete, usrkavaju infuzije, nikog nista ne boli. Vec sam napisala sto se napisati imalo, izjela pazljivom muzevljevom rukom pripremljene sendvice I kunjajuci citam Times. Kad tamo, uzbudljiv clanak, tema objedinjuje medicinu, kulturu, sociologiju I seks. Kako da odolim? U nedostatku sagovornika (kolega hirurg je u operacionoj sali, a I da nije, ne bi bilo zgodno jer je on iz krajeva u kojima se takve stvari

'On a huge hill, Cragged and steep, Truth stands, and hee that will Reach her, about must, and about must goe;' - The Progresse of the Soule, John Donne.

Ma kako ponekad izgledalo da do nekih istina lako i neprimetno dođemo, nema lakog načina da se istina spozna, svaka lakoća je prividna. U tkanje istine uvek se uvlači rad - mentalni, fizički i emotivni. A ipak je ponekad spoznamo ne lako, nego kao da smo je uključili.

Sa ove, ili sa one strane vremena. Istine su uglavnom rastegljive u vremenu, rastegljive u prostoru ako impliciraju bezvremenost, ili rastegljive uopšte.

Fragment iz uvodnika Mary Douglas u knjizi "Purity and Danger", "One kind of dirt", mi se učinio interesantnim baš zato što baca svetlo, bar meni, ili mi budi asocijacije, na nestabilnu stranu istine.

Uopšte, čest nam je instict da istinu i čistoću uvežemo u neku jaku, nekad i slabiju, asocijativnu vezu, ne mora da bude simetrična, zavisi od istine, čistoće i onih koji uvezuju. M. Douglas u sličnu vezu stavlja nečistoću i kontekst, bar u uvodniku, i neka nam ta uvodna asocijacija bude super osnova, i neka nas u ovom blogu ne zanima ostatak knjige pošto bi, u najbolju ruku ova nečistoća-kontekst mašnica bila ne čupanje iz konteksta, nego čupanje iz knjige.

"How many miles to Babylon?
.......

If your heels are nimble and light,
You will get there by candle-light."

Podsetio me film "Stardust" na radoznalost. Ne da nešto razmišljam o njoj, nego na onu sirovu radoznalost, gde se intelekt razbija na "come what may" momentima, "glavom kroz zid" momentima.

Kad bi čovek stvarno imao te babylon sveće pa ih samo zapali i ode u budućnost, ode u prošlost, nečiju glavu, drugi svet, u

Na ovu Frojdovu verziju Englightenmentovog znanja kao cilja, koje nas po sebi oslobađa, me je podsetio nedavni članak u časopisu Wired: Your Outboard Brain Knows All by Clive Thompson. Pod okriljem metafore Cory Doctorow "outboard brain" on priča o Internetu kao mentalnom plug-inu, o tome kako neke osnovne stvari sve slabije pamtimo pa se oslanjamo na elektronska pomagala, kako nam je teško bez Googla i Wikipedie da se "poravnamo" sa sagovornikom.

Priča kako ponekad u diskusiji potegne za Googlom da bi naleteo na fragmente koje je on napisao, a kojih se više ne seća. Kako čak i dok vodi telefonsku konverzaciju poteže za Internetom da bi formirao, prilagodio, konceptualizovao svoj stav ili potegao za projekcijom neke teme ili teze koju je sagovornik uveo.Dotiče se istraživanja koja navode kako pamtimo sve manje osnovnih činjenica.