Da nije tragično - bilo bi smešno

Sve nešto mislim, pa ne mogu da verujem:

Sve ove aktere poznajem. Neko mi je direktor, neko kum, neko komšija.Svi se , oni, takođe, međusobno poznaju. kako je moguće da ih je politikanstvo dovelo dotle da se igraju sa celom zemljom i njenom perspektivom.A možda je sve to skretanje pažnje na problem srpske provincije koji realno postoji i preti da se izrodi u III srpski Ustanak.

A ja?

Odmah na početku: Da, priznajem, fan sam ''Velikog brata''.

Nisam na forumima, ne glasam, ne sedim pred tv-om, ali pratim, onako sa distance i uglavnom znam šta se tamo dešava. Znam ko se izblamirao, znam ko se izglupirao, znam ko ne zna zemlje i gradove sveta, znam kako Čanak sprema omlet. Ako nekog zanima, mogu da mu prepričam - na pp, da ne davimo ostale.

Nego, baš me zanima, ko će pobediti, ko će dobiti 50.000 evra.

reče Charles Foster Kane na početku filma* i umre. Ovo je jedna od najupečatljivijih uvodnih scena u istoriji filma.

*Citizen Kane (1941)

Ovo su poslednje reči u filmu "Laura" Ota Premingera iz 1944. godine.

Koje su to poslednje reči koje čujemo u nekom filmu pre nego što se upali svetlo u bioskopskoj sali?

Dobih opet nešto zanimljivo putem mejla, pa delim sa vama. Za one koji ne znaju, ja sam horoskopski Bik / Bivo - hedonista, hrana mi je osnovna ishrana. Nema ptice do prasice i te fore.  Ovakve me priče uvek zabave, ali ih brzo i zaboravim. Možda zabave i vas:)))

Ako niste znali... evo....  

Kažu da svaki dan moramo pojesti jednu jabuku, a i jednu bananu... radi kalijuma.
 
Takođe i pomorandžu

... je tamo gde su divlje stvari:

          Oduvek me je oduševljavalo to što reči imaju ponekad i beskrajno mnogo značenja. Zato je, pretpostavljam, prevođenje uvek bilo veliki izazov za mene: otkriti ta značenja, odlučiti se za jedno ili dva, jer se sve nijanse jedne reči nikada ne mogu prevesti.
          Odrastao sam na dva jezika. Postoje delovi moje familije koji na srpskom jeziku ne znaju da kažu ništa više od „Dobro jutro gospodine Popoviću" ili „lubenica"

Po čemu sve pamtimo omiljene filmove? Šta je to što ih izdvaja od drugih? Da li su to samo režija, scenario i gluma? Ja volim one reditelje koji vode računa i o malim stvarima u svojim filmovima. Prošli put smo diskutovali o poljupcima za pamćenje. Osim poljubaca, u velikim filmovima obično pamtimo i prvo pojavljivanje glavnog glumca / glumice. To je trenutak kada može da vam zastane dah. Tako sam se bar ja osećao kada sam prvi put ugledao Ritu Hejvort u filmu "Gilda".  

Prvo pojavljivanje glumaca u filmu je jako važno. Ono može mnogo toga da nam kaže o samom liku, ali i o filmu. To prvo pojavljivanje može od nekoga da napravi zvezdu. Malo je reditelja koji temeljno promišljaju kako će uvesti svoje glavne likove u priču. Neke glumice i glumce ću pamtiti baš po tom jednom kadru.

Sada možemo da se prisetimo nekih od nezaboravnih pojavljivanja u istoriji filma:

 Helou pipl ! Baba , deda i strina marta su me upravo obavestili da su se nešto smorili od globalnog podgrevanja te da će zimu ove godine produžiti 2 godine i kusur meseci, pa sam odlučio da ponovo okitim jelku i mumificiram se jorganom, što i vama preporučujem.

Profesor Nick. Bilo je zadovoljstvo slušati ga.

Čujem kako je 'u prolazu' i da će par dana, friovčardž, držati neka predavanja.
Jako dobar razlog da ponovo udjem u zgradu iz koje sam jedva čekala da izadjem...
Sećam se njegovog prvog predavanja, kada nam je za vreme pauze prišao i pitao: „Da li imate nekih zamerki?"

Moj odgovor je bio kratak: „Da - to što ste samo gost na ovom fakultetu."