B92 Blog

          U poslednje vreme moje raspoloženje se kreće po nekoj vrtoglavoj sinusoidi, a zajedno sa tim turbulentnim promenama, moj odnos prema komunikaciji, kako ovoj virtualnoj, tako i onoj realnoj, varira od gađenja do neodoljive fiziološke potrebe. Kako polako ponovo uranjam u „plus fazu", počinjem veoma obazrivo da čitam e-mailove i da odgovaram na neke od njih, kratko i ne naročito zainteresovano (jer nemam šta da kažem), uglavnom se izgovarajući za ranije neodgovaranje nekim bezveznim obavezama, kako bih izbegao da kažem fuck off, I'm not in the mood. Jedan od mejlova sadrži zanimljivu informaciju umo

          Dok sedi pred publikom u pristojno popunjenoj sali, Albahari stavlja obe ruke između prekrštenih nogu; zamišljam da je to njegov način da ne pokaže nervozu, možda čak i strah, on uvek deluje poplašeno, nesigurno i to je deo njegovog neodoljivog (književnog) šarma. Posmatram ga pažljivo dok priča o svojoj novoj zbirci priča i gotovo i ne obraćam pažnju na njegove reči, važnije je da David Albahari stoji na tri metra od mene i da je stvaran. Posle intervjua, nekoliko potpuno banalnih pitanja iz publike i jednog neprijatnog antisetmiskog komentara koji je došao od čudaka koji je, obučen kao karikatura gestapovca, stajao na ulazu u salu, formira se red i ja strpljivo čekam da se taj red raščisti, kako bih mu prišao da mi potpiše knjigu i kako bih

           Pokušavate da pošaljete SMS poruku ženi ili mužu ili švalerki, ali bezuspešno. Svaki put kada pokušate da pošaljete poruku, vaš telefon se ugasi. Prvi put, drugi put, treći put. Već počinjete da osećate neko pritiskanje u grudima, cupkate nogama. Četvrti put, peti put. Svaki put kada upalite telefon, iznova počinjete da pišete poruku. Počinje da vas svrbi leva potkolenica, a onda i vrat i desna ruka. Šesti put. Treskate telefon o zemlju.
           Televizor vam se pokvari sekund pre nego što Herkul Poaro objavi ko je ubica, i vi grabite, bez razmišljanja, daljinski upravljač koji se nalazi na stolu pored vas i gađate televizor.
           Či

          Pokušavam uporno da zamislim jednu situaciju. Jednoga dana u dalekoj budućnosti, dalekoj i ne verovatnoj, sedim na promociji svoje knjige (šbb-kbb, dakle), i na tu su me promociju verovatno naterali da dođem jer su mi književne promocije po pravilu veoma neprijatne, i neka sam na toj promociji, recimo, trezan (to bi mi bio prvi put da trezan pričam o svojoj prozi). Dakle, smeškam se i odgovaram na ona standardna i beskrajno dosadna pitanja na koja svi znaju da neću dati iskren odgovor; „da li je samoubica u vašem romanu inspirisan nečim što se vama lično dogodilo" (da, zato sam sad ovde i odgovaram na pitanje), itd. I onda, pred sam kraj večeri, kada sam već spreman da pobegnem jer mi je dosta folir

          Kada su počeli da grade prijateljstvo i vezu koja će potrajati skoro pola veka, verujem da su i Žan Pol Sartr i Simon de Bovoar (za prijatelje i Le Castor) znali da grade nešto zaista posebno; Sartr joj je jednom napisao „ono što mi imamo, to je suštinska ljubav". Za mene, njih dvoje bili su nešto više od tek još jednog ljubavnog para, oni su bili porodica - egzistencijalistička porodica, porodica daleko ispred svog vremena, jedna stabilna i napredna zajednica i, pre svega, jedan fantastičan primer dva filozofa koji žive svoju filozofiju uprkos svima i možda baš zato što je uprkos svima.
           Još su za svojih života bili poznati kao neobičan par: dvoje ljudi koji žive u sopstvenim stanovima, koji žive sopstvene živote, dvoje ljudi koji se viđaju po pariskim kafanama i koji lumpuju sa p

          Za sebe mogu reći mnoge stvari, ali da sam apolitičan nije jedna od njih. Otkako znam za sebe, politika me interesuje. Neka od najranijih mojih sećanja odnose se na TV dnevnik - nisam imao pojma ko su good guys a ko su loši momci, nisam znao šta je partija, šta zastava, šta su izbori, ko su ministri i čemu služi premijer, ali znao sam, slutio sam bolje je reći, da se u celoj toj stvari zvanoj politika, u celoj toj stvari koje su se moji roditelji oduvek gnušali, odlučuje o velikim stvarima i diskutuje o velikim pitanjima. Izbegavam, međutim, da pišem o politici; ovo je prvi blog o nečemu što se može podvesti pod tu temu.
          Večeras sam gledao film Mississippi Burning

          Početkom rujna meseca 1941. u Zagreb stiže dr Jozef Ekhart, predstavnik TOBIS filma, austrijske ispostave najveće nemačke filmske kuće Reichsfilmkammer, čiji su čelnici polagali račune Gebelsu lično. TOBIS film je kao filmska kompanija, pod različitim imenima, postojala sve do 1985. godine, dok je Reichsfilmkammer prestao da postoji po završetku Drugog svetskog rata. Svrha ove posete bila je priprema festivala na kom bi hrvatskoj publici bili prikazani najnoviji nemački filmovi, a sve to u cilju zbližavanja dva naroda, hrvatskog i nemačkog, i dve države. Ovom prilikom, gospodin doktor Ekhart objavljuje i vest da će eminentni hrvatski snimatelj, Oktavijan Miletić, koji se već u to vreme bio proslavio po Evropi svojim kratkometražnim filmovima, kao što su Nokturno, Faust, Zagreb u svijetlu velegrada, Na žalost samo san, snimiti dva f

           Lophophora williamsi je jedan potpuno pitom kaktus, simpatičan, mali, bez bodlji, lenj -cveta tek kada dostigne veličinu ping-pong loptice, za šta je ponekad potrebno i tridesetak godina. Ako već gajite ovaj kaktus u saksiji, on će rasti znatno brže, počeće da cveta i proizvodi seme za tri do šest godina. Zbog osetljivosti i sporog rasta, sakupljači kaktusa najčešće iznova i iznova kupuju nove biljke, zamenjujući na taj način one koje su stradale, što je dovelo do toga da su predeli severnog Meksika i južnog Teksasa danas jedina mesta gde ovaj kaktus još raste, a i tamo ga takoreći jedva ima.
           Hemijskom analizom ove biljke, utvrđeno je da je bogata alkaloidima, među njima lofoforinom, tiraminom, pelotinom, o-metillanalodininom i izvesnim feniletilaminom koji je poznatiji mnogo kao - meskalin. Meksalin je jedan od mojih

 
           Projekat Antologija srpske književnosti zamišljen je kao online biblioteka u kojoj bi bila predstavljena kapitalna dela srpske književnosti. Na taj bi način (ponavljam: kapitalna) dela srpske književnosti bila dostupna domaćim čitaocima, ali istovremeno i onima u inostranstvu. Pored ovoga, na prezentaciji ovog projekta stoji i da postavljanje ovih (još jednom: kapitalnih) dela srpske književnosti, služi i podizanju opšte i digitalne pismenosti, ma šta ova potonja uopšte bila. Kako je ideja za ovaj projekat došla sa Učiteljskog fakulteta, pretpostavljam da imaju na umu i da bi srednjoškolci mogli da čitaju ovu antologiju. O da, već vidim horde klinaca kako gase World of Warcraft i jure u potpunoj ekstazi da presnime Jakšićevu Jelisavetu ili pak pripovetke Milovana Glišića. Da je nedostupnos