Taman bila krenula zanimljiva i korisna priča na onom CIA blogu o pečenju rakije kad - isteče blogu rok, pa ćemo morati to ovde da nastavimo.

I tako rakiju po rakiju, setim se da gde rakija - tu i Toma. A ko je nama Toma? Bogme glava od države, precednik.  E, ali nije ni Tomina doveka - uskoro treba da biramo novog Tomu. Novog jerbo stari neće moći. Mogo bi on al ne može. Ma neka, dosta je siroma peko rakiju u odelu i kravati, nek peče opet

  Ponekad sam ljut na tog mačka i kažem mu da je džukac. Ne kao pas, nego kao karakterna osobina. On ništa. Gleda me svojim okicama pravo u oči i pravi se lud kao , ništa ne razume. I nervira  me.

Vreme, kraj četrdesetih. Mesto događanja US. Najmoćnija svetska mašina za ubijanje, US Air Force, sila koja je brutalno pregazila Nemce potom i Japan, sprema se da svet spasava od još gore pošasti, komunizma. Međutim, usred zahuktavanja hladnog rata, mašina se susreće sa ogromnim problemom. Ginu joj piloti, i to iz potpuno neobjašnjivih razloga. U samo svitanje uvođenja mlaznih aviona, US Air Force se susreće sa misterioznim život ili smrt problemom. U jednom danu, 1950., 17 pilota je hit the dirt (jedan od najboljih filmova svih vremena "Right stuff" upravo priča jednu od priča

Mislim, fali Budimac. Baš ni u čemu se ne slažem s tim čovekom, ali bih voleo da čujem šta ima da napiše, iako mi smetaju te njegove digresije i pomalo kitnjasti stil pisanja.

Elem, ko o čemu, baba o rasizmu. Sad ispade da ni "kamiondžija" ni najmanje nije bio religijski motivisan, da je bio đankoza, pijandura, tukao ženu, nije išao ni u džamiju, nije ga bolelo uvo za Ku'ran, nije bio ni na terror watch list, jednostavno krimos. Naravno, baš kao ni što 16 vekova bloodlettinga nije uspelo da ubedi lekare da nešto rade pogrešno, ni ovo neće lokalne dežurne fašiste pomesti da po 1000-ti put ponove "šta sam ti rekao!" (iako ćete se uvek i iznova čuditi šta su to rekli). Ali, dobro, ostavimo lokalne fašiste njihovim psihofizičkim problemima, jedna druga stvar me je ovih dana mnogo više zaintrigirala.

Kao što svi znate, u petak se u Turskoj desio neuspeli pokušaj puča. Ispalo je da je puč bio loše organizovan, i ono što je, posle propalog puča, sve zainteresovalo je ko je stajao iza puča. U prvim trenucima je ličilo da iza puča stoji taj Erdoganov ex-saveznik a sada žestoki protivnik Gulen (on je to isto veče demantovao), pa su počele priče i o usual suspects (Ameri, CIA, iako su i oni isto veče dali podršku "demokratski izabranim vlastima"). Elem, teorije kolaju, pojavile su se priče i kako je Erdogan organizovao puč protiv samog sebe (idiotske teorije), a najverovatnija priča je da je neki napaljeni pukovnik u vojsci poslednje poteze Erdogana (smenio izrazito islamističkog ministra) shvatio kao slabost i priliku da uđe u istoriju. Elem, teorije kolaju, ali ja ne bih sada o tome. Ono što je meni privuklo pažnju je Erdoganova pozicija koje mi (ili bar ja) nisam bio svestan sve ove godine.

    Tog leta, Meri , ja i naša ćerka Margareta stanovali smo u Dalmatinskoj ulici dok se naš stan renovirao. Margareta je imala malo manje od dve godine i bila je jako živahno dete. Hteo sam da je vodim na ulicu, da se izjuri ali tih dana temperatura nije spadala ispod 35 celzijusa.Tek predveče a to će reći nešto pre 22 časa vrelina bi počela da popušta.

Mojoj generaciji naše more bilo je od Ankarana do Ade Bojane. Normalnima je sve to bilo podjednako blisko i podjednako naše, bez ikakvih nacionalnih ili političkih razlika.

Naravno, bilo je onih koji nisu voleli Portorož, Piran, Izolu i sva 3 preostala mesta na slovenačkoj obali, neki što im je bilo teže da se sporazumeju nego na ostatku obale, drugi zato što to more baš i nije neko. Drugima se, opet, nije mililo crnogorsko

XXX odjeci Dokinsove pameti

 Sećanje je opasna stvar.

Makar ja sam naučio da ponekad prilagodjavam svoje sećanje da opravda odluke koje sam doneo unazad mnogo godina.

Ali evo ovo je moje sećanje.

Radnih osamdesetih prošlog veka stihog kao dvadesetsedmogodišnjak u London da radim u predstavništvu, ja bih, rekao najbolje firme koje je Jugoslavija ikada imala.

Kako sam tamo stigao a da nisam bio clan SKJ je jedna druga priča koju cu možda jednom ispričati.

Beograd, strogi centar, opština Stari Grad, ponedeljak 13.6.2016. u 15.45

Dolazim sa ženom kolima pred kuću, uparkiravam se iza ćoška i, pošto imam da obavim nešto hitno u strogom centru grada, odmah sedam na motor. Okrenut sam raskrsnici leđima, dogovaram se sa ženom šta da kupim u povratku, ona je okrenuta semaforu na kojem je vozačima iz moje ulice crveno. Raskrsnica je na maloj uzbrdici; ulica je sasvim