Poznata francuska izreka “što se više menja, sve je više isto” je cinična konstatacija o stanju, ili  situaciji u kojoj se nalazimo.  Ona je, po mom mišljenju, univerzalna jer mi se svi, dokle pamćenje i istorija dopiru, uvek nalazimo u nekom stanju ili situaciji.

Ova korona situacija čoveka prosto izaziva da počne da razmišlja o tome kako će biti posle. Posle je kad

Zanimljiva stvar, ako je suditi po kanadskom strongholdu Vojske Kraljevine Jugoslavije u Emigraciji - četnici su evoluirali na Zapadu, dok su partizani u otadžbini ostali na istoj grani, što bi rekao Zoran Kostić Cane svojevremeno izlazeći sa tonske probe u baštu SKC-a:

"Šta je bilo, majmuni, još uvek ste na istoj grani?"

Pre nekoliko godina jedan poznati ovdašnji bloger za broj 9 iza mog imena mikele9 je aludirao na dužinu mog splovila i izrazio mišljenje da je 9 u inčima, što je po njemu bila zavidna dužina. Naravno da ne bih imao ništa protiv da je bio u pravu ali broj 9 iza mikele je na neki način moj zaštitni znak. Naime, kao osmodevetogodišnjak sam dopro do informacije da je broj 9 višestruko čudesan i od davnih davnina poznat od Kine i Indije pa naovamo. Takođe a ne manje važno

Trebalo mi je vazduha da bih viknuo da se gušim ali nisam, niko to ne bi čuo. Otvorio sam prozor i napravio jedan duboki udisaj. Bio je isprekidan bolom širenja grudnog koša. Sve stvari kada trule imaju tendenciju da se skupljaju. Napolju je padala kiša i smrdela je trulež sa ulice. Možda su mačke udavile pacova i ostavile ga pored đubreta ili su psi udavili mačku i ostavili je pored pacova. Ne znam više ni sam, zaudaralo je pa sam odmah zatvorio prozor. Natrag u sobu iz koje nisam izašao ceo dan.  Kretanje po zamišljenoj liniji, kuhinja - fiziološka potreba, soba - fiziološka potreba, kupatilo - fiziološka potreba. Fiziologija sporog umiranja ista je kao i fiziologija brzog življenja, moraš jesti, moraš spavati, moraš ići u WC. Ne moraš raditi. Tu počinje patofiziologija. Ne znam kako ne mogu da dišem kada već ništa ne radim. Da li je do zatvorenog prostora? Nije. Vazduh mi nedostaje i kada sam na vazduhu. Retko izlazim ovih nedelja. Deprimira me svakodnevnica, kako ona suncem osvetljena tako i ona neonska. Sve teže dišem vani. Dobijam napade i ne mogu da se odbranim.

kada sam bila šizofreničarka 

umofobija i telofobija

            Poslednji put s roditeljima i sestrama na moru, Boka, Dobrota. Svi smo poslagani na jednoj ponti, imamo, takoreći, svako svoje mesto pod suncem. I kako to biva na godišnjim odmorima za trenutak zavlada mir, možda ne tišina, jer i drugi su sišli na plažu, ali mir nastane, potraje kratko i onda nestane, zapodene se bezazleni razgovor ovaj put o blizini psihijatrijske bolnice i desi se jedna od kritičnih porodičnih tački, mesto preloma detinjstva, kraj prve i fundamentalne vere, vere u porodicu. Negde sam kasnije u životu čula da pomen psihijatrijskih dijagnoza hoće nekad da izazove psihotične napade kod onih koji nemaju (pečatiranu) dijagnozu (otac u tom momentu). Gledala sam roditelje, pa i sestre, (ne)svesno opredeljene za po jednu stranu, koji se ponašaju kao ludaci od samog pomena ludnice.

            Postoji velika fobija od uma, ne samo od s uma sišavših.

Fotografi su nekad, sa istom ozbiljnošću, kao stari majstori kičice, proučavali prizor koji su hteli da ovekoveče. Osmišljavanje motiva za fotografisanje bilo je jako važno. Takođe je bilo važno šta će se naći na staklenoj ploči ili celuloidnoj terci, a šta ostaviti izvan fotografskog okvira slike.

Proces razvijanja filma i pravljenja fotografije bio je skup i trebalo je da čovek bude zaljubljenik, da bi se u to upustio.