Danas je rodjendan Džima Morisona, jel znaš - kaže mi kćerka sedeći na pletenoj fotelji ispod Morisonovog postera u nasoj velikoj kuhinji zakrčenoj njenim torbama, jer je upravo pristigla na par dana u Beograd.

-Danas? - pitam.

-Aha, imao bi  68 godina. Oces da vidis kako su ga nacrtali neki hejteri? Mislim, stvarno nema smisla, zamislili su ga kao namrstenog dedu, zasto nisu mogli da ga zamisle drugačije?

-Zato

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta naš gost bloger je Džejms Mej (James May), koji radi na projektu "Portreti i sećanja Jevrejske zajednice Srbije pre Holokausta"

Dan sećanja na žrtve Holokausta, 27. januar, je dan kada ceo svet obeležava godišnjicu oslobođenja koncentracionog logora Aušvic-Birkenau, koji su sovjetski vojnici oslobodili 1945. godine.

Pre 12 meseci, povodom istog događaja, pisao sam blog  o naporima 

Druže predsedniče,

First of all, nadam se da mi nećete zameriti jednu tako normalnu stvar kao što je poštovanje nekih pravila, makar ona bila pravopisna, i da ćete pravilno razumeti jezik i stil mog nepresušnog optimizma, usko povezanog sa   prvorazrednom idolopokloničkom namerom da dan vašeg rođenja, 15. januar, javno predložim za Dan optimizma u Srbiji.

Druže predsedniče,

U znak sećanja na hladnu sarajevsku zimu i dan kada ste u toplim jaslama prvi put optimistično i prkosno zaplakali,

 27. decembar 1901 – 6. maj 1992.

Kao i svako ko je odrastao na severnoj hemisferi, u području kontinetalne klime, imala sam jasnu predstavu o godišnjim dobima i praznicima vezanim za njih.

Uskrs pada u proleće, Božić i Nova godina su u zimu, naša porodična slava je u jesen, a moj rođendan u leto.

Prosto i jednostavno.

A onda smo otišli na onu drugu polovinu zemljine kugle.

Narodu izginulom tokom NATO agresije na Otadžbinu.

Evo prilike pobornicima 27. marta - neka se dokažu. Umesto da se ovde frljaju komentarima i već znanim parolama (Bolje grob), neka se u ime pravde koju proklamuju zalete na nepravedno zaposednuto Metohiju i Kosovo i kažu - brale, ja sam na budućem spomeniku pravde. Nema te cene za našu mladež... Evo, prvi ću ja... i naša mladež neka krene... u što većem broju... Pa šta ako će svi izginuti?! Sloboda nema cenu! 

Situacija je jednako teška kao ona 1941. godine. Ona sila onda i ova sila danas, ako se gledaju nekakve proporcije, iste su. Kolika je billa snaga nacista onda,

ako nemam slobodu da kažem šta mislim i koga volim... ako ne mogu da

uđem u pozorište jer koristim kolica ili u prodavnicu jer moja koža nije

dovoljno bela, da držim svog dečka za ruku i sa devojkom se poljubim jer je

volim... ako me tuku jer nisam kao svi, ako pripadam onima koji su Drugi i

Različiti... ako imam pravo da glasam a za sve ostalo ćutim, ako na mene

pokazuju prstom jer izgledam siromašno ili poštujem neki drugi praznik... ako

noću sanjam strah, a danju ga živim... ako se ne družim – ne zato što neću već

zato što me se drugi stide... ako nemam podršku jer se moj problem drugih ne

tiče... ako ne smem da kažem da mi je loše i da mi telo lomi virus... ako se

plašim od reči i pogleda, ako strepim od silovanja i batina...

AKO NE MOGU DA PLEŠEM