‘O, veruj mi, prostitucija jeste najstarija profesija na svetu. Vrlo brzo su žene shvatile kako će manipulisati muškarce.' To je bio Paul. Ja ga volim na svoj način -pevala je nešto slično Gabi Novak ženama jedne generacije

Dok čekam odgovor na pitanje "da li na Kosmetu postoje domovi za napuštenu decu" (zamislite - to niko ne zna!) o čemu ću vas izvestiti ako vas zanima (mene baš zanima) pade mi na pamet jedno pitanje. U stvari više pitanja.

1. Da li tamo gde se bar deset godina svi bave Jako Važnim Stvarima od Značaja za naš Nacionalni Integritet, te Identitet, Suverenitet i naravno Dignitet - postoji neko ko ima vremena za sporedne stvari.

2. Šta su i da li postoje sporedne stvari?

3. Da li tamo gde stalo miriše na rat  postoje napuštena deca ili život u permanentnoj tenziji

Ovo je priča o diskriminaciji i lepoti i pohitaću da vam poentu saopštim na samom početku. Šta želim da kažem? Želim da kažem da mi je muka od priče o diskriminaciji koja je nejasna priča, koja diskriminisane (vulnerabilne) navodno brani jednom odbojnom i ružnom slikom stvarajući tako još veći jaz izeđu diskriminisanih i diskriminatora, i dakle, hoću da kažem sledeće: od diskriminacije, od odbacivanja, straha od nepoznatog, od neprihvatanja i podozrivosti - ako želite ljudima dobro - branite ih lepotom. Branite i sebe, na kraju krajeva, branite svet  lepotom.

Znam

 Odmah da naglasim, nije ovo nikakva stručna studija. Ovo je prilog jednog pasioniranog ljubitelja umjetnosti, amatera, o predmetima njegovog strasnog interesovanja, a to je - dizanje tegova ... šala, šala ; )

 

 

 

"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima.

U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme.

Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli

bismo da živimo duže..."

"CA.Blues "
Mika Oklop

VOŽDOVAC PAO ─ ILI: DEMOKRATIJA KOJA NIJE ZASNOVANA NA SISTEMU VREDNOSTI JESTE SAMO OBMANA I PRIVID…

Dakle prođe i taj Voždovac. Suočeni s rezultatima izbora oni koji su nas mesecima maltretirali jednim lokalnim izborima uglavnom su se ućutali ─ kao da čitav naš život, evropska budućnost, opstanak vlade, države i partije, etc…, do pre samo nedelju-dve nisu zavisili upravo od Voždovca. Poput deteta što pred nailaskom problema koji ne zna da reši jednostavno zažmuri ─ samoproglašena demokatska elita ove zemlje po ko zna koji put pokušava da, izbegavanjem suočenja sa realnošću, problem prolongira ─ sve do trenutka kada preventivno delovanje više neće biti moguće. E sad, da su na Voždovcu poraženi samo DS, LDP i G17+ stvar bi bila prilično jednostavna, to jest mogla bi da se tumači kao unutarpartijski problem ovih stranaka ─ međutim, posledično gledano, stvar je mnogo ozbiljnija i suštinski se tiče budućnosti prilično izblamirane demokratske ideje u ovoj zemlji. Ideje koja trenutno stanuje u onom osećanju kolektivne poniženosti i frustriranosti koje je većinu građana koji su na svim prethodnim izborima glasali protiv SRS-a ovaj put ─ najpre u Zemunu a potom i na Voždovcu ─ nateralo da na dan izbora ostanu kod kuće.

Zato bi se ─ umesto patetike i “izražavanja žaljenja” što građani nisu shvatili značaj izbora ─ pomenuta gospoda konačno morala pozabaviti vlastitim greškama i nečinjenjima kao direktnim uzrocima navedenog. U suprotnom ─ osećanje kolektivne frustriranosti i izneverenih ideala demokratske (druge, treće, kojegod) Srbije, sad već sasvim kratkoročno gledano, rezultiraće izvesnim otvaranjem puta u totalitarizam i(li) populizam, svejedno. Taj put u Srbiji kakva danas jeste prilično je izvestan. Kolateralni korisnici opšteg posrnuća stranaka koje čine aktuelnu vladu i njihovih kohabitanata, svakako će biti razni Nikolići, Vučići, Ilići, Koštunice i ostali Šormazi ─ međutim, pošto od njih ništa ne očekujemo i pošto u njih ništa nismo ulagali oni, prirodno, uopšte ne treba da nas zanimaju. Kao pristojni ljudi ─ njima ćemo na kraju, pre ili kasnije, nevoljno čestitati. Oni kojima treba da ispostavimo račune na drugoj su strani.

Pre ili kasnije svako naleti na trola. To je prosto stvar nekog zakona. Ali odmah da raspravimo, ima trolova i trolova. Oni grozno strašni, nordijski, oni su bezazleni i simpatični. I nisu opasni već i samim tim što ne postoje. I njih sigurno nećete uživo sresti. Opasni su ovi drugi. Naročito domaći. Sreću se na raznim mestima; neki operišu po Internetu. Tu ih niko ne vidi i mogu da rade bezbedno. Prvo ćemo o njima.

Po spoljašnjosti trol se ni po čemu ne izdvaja od ostalih i u gomili ljudi ne možete ga prepoznati. On nije ni lep, ni ružan, nije ni pametan ni glupav, nije ni vredan, a ni lenj. On je prosečan prosek proseka, beskrajno siv i dosadan. Na ulici možete proći kroz njega, a da ga ne primetite. Potpuno je utopljen u svet oko sebe. Od ostalih izdvaja ga jedino bolesna potreba da drugima čini pakost. On diše za to da širi svađu, da remeti mir i sklad. On raste kada učini podlost. Ako uspe da mirnu i skladnu zajednicu zavadi, onda je velik kao planina.

 

ไทยสองพันเก้า  .u....

 

***

 

สอง separea เพิ่มเติม, ช็อกโกแลตยังคง นั่ง กับแต่งตัววางรอบ ตูด. ที่มันได้มีสีชมพูกางเกง. ไม่ฉัน ยืน แช่แข็ง ดู. มากับพนักงานเสิร์ฟเครื่องดื่ม. ดื่ม พวกเขา. วิดีโอที่ฉันช็อคโกแลตสูงขึ้น.

Volim Džarmušove filmove, izmedju ostalog, zbog toga

što je muzika za njega jedan od najvažnijih sastojaka.

Uvek funkcionalna, savršeno uklopljena u atmosferu

a kvalitetna i raznovrsna.

Tako sam prvi put čula za čoveka po imenu

Mulatu Astatke. Radio je muziku za Džarmušov film

Broken Flowers.

Snažan, emotivan fusion mix etiopske tradicionalne

muzike sa latino