Jutros mi je stigao link (hvala Galebe) za kratki film koji mi je ulepšao dan. Dok je ovakvih autora, ima nade za srpski film. Uvek može nešto da se uradi bez državnih para i privatnih bioskopa.

Majstore, skidam kapu. Nasmejao si me danas do suza!

Jedni moji, neki, dragi drugari su me onomad prijatno oduševili kada su mi za rođoš poklonili sabrana dela...

Ne znam čime sam to zaslužio.  Možda zato što sam stalno ponavljao... ovo je mnogo dobra priča, tako se nekada živelo i odrastalo, znao se red, a znala su se i pravila.  Radilo se o ljubavi, prijateljstvima, malim zavistima ponekad, ali se znao red.

 Kako god bilo, stvari su se uvek poravnavale na viteški način.

A ako je pravila nekada trebalo i prekršiti... znao se način kako... i kako su se za to dodeljivali krediti.

E,

Nemam ništa protiv veb aktivizma.

Pisala sam već o tome.

Zdušno podržavam pojedine blogere u njihovim

naporima da skrenu pažnju na probleme kojim

obiluje ovo društvo. I ne samo ovo, naravno.

Smatram blog veoma bitnim, i sve bitnijim

učesnikom u formiranju kritičke javnosti, ma šta to bilo...

Ali:

Posle dvadesetak godina u Beogradu ponovo svira Bob Dilan. Pomisao na Dilana medju Srbima me je uvek vraćala na scenu iz jednog od meni najomiljenijih ex-YU filmova – Tajvanske kanaste. Radi se o genijalnoj sceni na deponiji, sceni gde se srecu stari drugari Saša Belopoljanski (Boris Komnenić) i Pedja (Petar Bozović). Belopoljanski je tu došao da bi pozajmio kljuceve od Pedjine mansarde, da bi tamo priveo svoju maloletnu ljubavnicu Vanju, a Pedja mu pominje da “Svira Dilan u Ljubljani”. I sta god bio sadrzaj tog

Devedesete godine su bile zle i za ljude i za knjige. Ljudi su ubijali i ljude i knjige. Zbog pogrešne nacionalne pripadnosti. I sopstvenog zverstva i gluposti. Tih godina su spaljivane i bacane knjige pisaca koji nisu imali državljanstva država u nastajanju. Nije bilo važno što mnogi odavno više nisu bili živi, važno je bilo samo odakle su, kako im se prezimena završavaju, ko su im bili roditelji. Oni prema knjigama milosniji su ih poskidali sa polica biblioteka, od zatvorskih do školskih, i dali ih u preprodaju.

Tih godina je ljubljanska antikvarnica prosto bila zatrpana »počišćenim« knjigama srpskih, hrvatskih, makedonskih, bosanskih pisaca. Za svaki slučaj su maknute i knjige ruskih i bugarskih pisaca. Zvuči nekako slično, zlu ne trebalo, da ne čiste dva puta. Prodavale su se u bescenje. Sabrana dela Andrićeva su koštala kao jeftiniji mesečni magazin, ni Danilo Kiš nije bolje prošao. Puškin i Jesenjin su jedva dobacivali do papirnih maramica. Dobro očuvane knjige, odličnog papira, još bolje štampe, večitog poveza i još večitije sadržine.

Vlada Srbije postavila je nedavno Dragana Kolarevića za pomoćnika ministra kulture i informisanja. Tih dana novopostavljeni pomoćnik objavio je svoj autorski tekst pod naslovom “Vreme je za prvi srpski kulturni ustanak”

U njemu je on izneo svoje sveobuhvatno viđenje aktuelnog kulturnog trenutka sa autorskim osvrtom i na protekle decenije. Svačega tu ima. Suzdržavam se, teškom mukom, od ulaska u tu baru i libim od komentarisanja iznetih stavova. Prepuštam to čitaocima koji imaju jači stomak od mene.

Fokusirao bih se na spisak ljudi koje Kolarević naziva “nosiocima i izvršiocima pogubne antisrpske politike u Srbiji”.

DA SE NE ZABORAVI I TO JE NAŠA SLAVNA ISTORIJA

Pre 73 godine, 21.decembra formirana je 1.proleterske brigade NOV, a na današnji dan, 22.decembra, izvršila je prvi borbeni zadatak i taj dan se obeležavao kao Dan JNA.

Paradni marš

Partizanski pokret i NOB u Jugoslaviji priznaju svi u svetu i odaju priznanje za doprinos pobedi nad fašizmom, što je i Putin nedavno rekao u sred Beograda.

Kud narodna vojska prođe

Istorijski revizionizam na prostorima bivše Jugoslavije uz pomoć političkih elita svojski se potrudio da, žaleći što njihovi nisu pobedili onda nego 90-ih, izbrisaše sve što podseća na antifašističku borbu i partizane. Danas se u Rudom bivša ulica Prve proleterske zove ulica đenerala Draže, a mi smo se kao društvo, po mnogim relativnim pokazateljima, vratili tamo gde smo bili i pre 1941 - u stadijum zapuštene, siromašne i korumpirane daleke periferije civilizovane Evrope. U Srbiji se formalno ponešto i obeleži ali preko volje, dok

                                                  Vera je spoznanje o smislu ljudskog života po kome čovek ne uništava sebe, već živi. Vera je sila života. Ako čovek živi, onda je sigurno da on u nešto veruje. Kad ne bi verovao da za nešto treba živeti, ne bi živeo. Ako on ne vidi i ne shvata privid konačnog, on sigurno veruje u beskonačno. Ne može se živeti bez vere. Lav Tolstoj

Da ljudi nisu izmislili Boga ne bi bilo civilizacije. F. M. Dostojevski

                                                   Postojanje

(Eisenach, 21.3. 1685 – Leipzig, 28. 7. 1750)

Double concerto for two violins in D minor

Nekoliko crtica iz biografije
(ili…o liku)

Johann Sebastian je osmo dijete Marie Elizabeth i Johanna Ambrozija Bacha. Osim oca, od kojeg je dobio prvu muzičku poduku, u obitelji Bach muzikom su se već bavili pradjed, djed, trojica braće, brojni rođaci, stričevi i ujaci. Nakon smrti majke, a godinu dana kasnije i oca, brigu o desetogodišnjem Johannu preuzeo