Gospođo! Draga gospođo. Nemojte tako! Niko vam nije kriv! Naručite još jednu kafu i nemojte vikati! Vičete, vičete. Uznemiravate prisutne. Zamislite da neko pored vas tako glasno rasprema: u bašti koju ste odabrali za odmor. Naravno da vas čuju. Žao mi je: niste dovoljno u sebi: a i ona čaša: juče naprsla: iz čistog mira: eeee.... znam, znam. Oni ne znaju, ali ja znam.
Da ste tužni. Na sve.
Da niste zadovoljni svojim odajama.
Ni načinom na koji odlazite i dolazite.
I da je šteta što ne vidite.
Ponudio bih vam moja stakla, ali.....
Primećujete li da nema žive ograde?
Da. Jutros sam ih pitao hoće li doći na julsku feštu. Najavljen je orkestar koji im je svirao na porinuću brodice. Ne znaju. Poslednje dve godine malo šta znaju. Malo šta pričaju. Tu su kad su i gde su.
Ne planiraju. Odlaze na kraća putovanja a na povratku skupljaju kamenčiće. Za sledeće. I da pričvrste adresu.
Kupuju jednokratno i potroše. Čim otvore.
Ne plaše se.
Povremeno oduzmu: nužno od potrebnog. I saberu sa željenim. Pola bace a sedminu ispresuju i okače da ih veseli. Ostalo ispričaju jedno drugom: kao zanimljivo. I što nisu razumeli. Ili spakuju i pošalju onoj deci koju su gledali kako trče za kolima. Na periferiji jednog sveta. I jednog vremena. Od tada:
ne postavljaju stara pitanja. ne čekaju. bacaju pticama ono malo što žele a nemaju. ne žure. ne stižu. smeju se. vole.
I ne sade živu ogradu.
Niko vam nije kriv. Da.
Kako ste izgledali u njegovom pogledu?
Pitajte ga.
Proći će vam. I proći će vas.
Pitajte ga.
Sećam se onog mladića koji vam je pridržao ceger.
I njegove želje. I da ste. I da ste odmah.
Pitajte se.
Sećam se i žute mašne. Prvi put kada ste ušli u moju baštu. Nosili ste osmeh da imate sve što vam je potrebno. Neću pitati. Pozajmio bih vam njegovo staklo. Ili da prošetamo do nekog kraja i udahnemo. Ono neophodno. Što već imate. Iza žive ograde.
