TALME

Prije neki dan otkrih da mali od brata (12 god.) sluša Iron Maiden. O jbt, dakle ništa se nije promjenilo ... zadnjih trideset godina :)  Mejdeni i dalje spadaju u standardni set dječjih bolesti koje mnogi od nas dječaka jednostavno moraju da preleže. Neki se čak nikad ni ne izliječe potpuno. Neki ni ne žele da se liječe.
Odmah sam se sjetio svoje sobe iz tog uzrasta sa IM posterima na zidu. I ko je ono još od te ekipe "visio"iznad kreveta ... Judas Priest, Def Leppard ... e, da - i Bruce Lee :).

Jedan drug muzičar mi je objašnjavao da je fora u tercama koje Mejdeni obilato rabe u svojim pjesmama, što stvara bajkovit, epski šmek koji klincima te dobi očigledno paše. Pošto sam duduk za muzičku teoriju, nisam to baš sasvim pokapirao, mada mi je bilo jasno na šta je ciljao.
Hevi metal je jurišna muzika, u to nema sumnje. Svejedno je na šta se juriša, da l' su to bunkeri ili vjetrenjače, bitno je da adrenalin šišti i kulja.
Legenda kaže da je sam taj bombastični naziv, Heavy Metal, nastao kada je za koncert Jimi Hendrixa, novinar New York Timesa napisao da je zvučao kao da su teški metali padali sa neba. Očigledno da je i dotični novinar, shodno tadašnjim "običajima i praksi", i sam liznuo malo esida pred svirku, no ta teškometalna kovanica je postala jedna od onih legendarnih koje nadžive svog autora ... kao Crne Rupe ili Kvaka 22, npr.

Pionirske zasluge za formiranje ovog muzičkog žanra mnogi pripisuju Cepelinima, Parplu, pa čak i Krimu. Oni koji se ozbilnije bave tom vrstom audio-arheologije kažu da korjeni HM-a sežu direktno do bluza, zaobilazeći glavni tok rock 'n' roll matice. Bilokakobilo, ako je bluz korjen HM-a, njegovo stablo je zasigurno Black Sabath. Danas se čitava jedana grana na tom razgranatom drvetu, tzv. sludge ili doom metal ili stoner rock, u potpunosti temelji na zvuku ovih legendarnih veterana.
Ja sam do Sabata došao inverznom metodom. Moje iskustvo sa metalom je inače atipično. Nakon tih klinačkih loženja, dugo ga nisam uopšte slušao. Interesovanja u muzici su mi se okrenula ka nekim drugojačim, prefinjenijim, "intelektualnijim" stilovima. A onda unatraške preko new wave-a do panka, a od panka do hardkora, moje su se uši usput nabildovale i osposobile za heavyweight sound torture.
Ključan stvar za ponovno zanimanje za HM je bilo upoznavanje sa (mojim dobrim drugarom) Metalikom. Bajo moj, bila je to trešana do Berana!
Taman u tom nekom periodu su se pojavili i RATM sa svojom rap-metal krosover varijantom i onim zakucavajućim bazičnim rifovima. Tu sam već debelo prolupao. I uopšte alternativna scena tih godina je dosta koketirala sa talmetom ( Soundgarden, Alice in Chains, Faith No More ...). Dnevne potrebe za teškim metalima su mi postajale sve veće.
I tad mi se desio Slayer i njihov Reign in Blood koji je oduvao kompletnu zvučnu regulaciju i volume blokade iz moje glave. Tu kad nisam postao satanista, nikad neću :)))
Zatim famozna Sepultura, pa industrial-metal kraljevi - Ministry, Pantera, Suicidal Tendencies, death metal scena ranih 90-tih, Napalm Death kao simbioza deatha i hc-a ... Kad sam prvi put čuo te growl vokale, koji su zvučali kao da promukli uruk hai pjeva četničke pjesme, uši su mi se orosile suzama radosnicama. Well well, well ... Sudenly, I found myself dancing to the sounds from hell...

Pošto volim da se bavim istraživanjima i lutanjima po muziičkom kosmosu, vremenom, sam došao u posjed radova gomile ekscentričnih, ekstremnih, opskurnih ... uh Acid Bath, oni su bili super ... metal bendova, mada sam i dalje bio izraziti eklektik što se muzičkog (ne)ukusa tiče.

Muzički ono što definiše HM kao pravac su agresivnost i brzina i/il težina zvuka. Razlike u tehnikama sviranja, dinamici, temama dovodi vremenom do diferenciranja različtih stilova - speed, tresh, death, black, power ... metal. Sviračko umjeće i besprekorana uvježbanost su neophodni da se pri velikim brzinama ne bi ispadalo  iz  pjesme.

Tekstualno, u HM-u nema cenzure, a politička korektnost je posve nepoznat manir. 

S vizuelne strane omoti HM albuma su mi oduvjek bili posebno interesanani. To je čitav jedan zasebni likovni podžanr, specifičnog, (malo) mračnijeg buke-a, blizak ilustracijama epskofantastičnih saga i plakata horor filmova, a u kojem su se oprobali i mnogi etabilirani umjetnici.
Jedna os standardnih predrasuda koji "obični" ljudi imaju prema slušateljima HM-a, je da su to uglavnom retardi tipa Beavis & Butt-head u crnim Metalica i AC/DC majcama.
U statističkoj pogači naravno da će se pojaviti i jedno (tanko) parče te boje, ali ... u velikom broju slučajeva se radi o mladim inteligentnim ljudima zainteresovanim za filozofiju, politiku, istoriju, ezoteriju, epsku fantastiku i SF, sa sklonostima za matematiku i prirodne nauke (sjećate se onih molderovih pajtaša u dosijeima X) ... ok, pomalo neprilagođenim, isfrustriranim, nerjetko asocijalnim (u širem smislu) ... ali i to je u suštini sasvim ok reakcija na svijet u kojem žive.

Ono što meni smeta kod HM-a je forsiranje te satanističke priče. Ajde kad je to onako filozofski, više anticrkveno profilisano, ali ima puno bendova koji valjaju radikalnu darksajd ideologiju, veličajući zlo, u svim njegovim pojavnim formama. Izvorna ideja buntovništva, pobune protiv mentalne diktature sistema i lažnih autoriteta, se izvitoperila u totalitarizam druge vrste.
Takođe veliki dio te 666 ikonografije otpada na foliražu i poziranje u vidi-me-kako-sam-prokleto-zajeban stilu. Jedino su oni norveški blek-metal ludaci imali muda za konkretnu akciju. Iako nikad nisam slušao taj tip metala, niti su mi bile bliske njihove "programske" ideje, imam određeno poštovanje spram njihove priče. Ipak su oni dejstvujući iz nadubljeg andergraunda od norveškog blek metala napravili svjetski brend .

Danas postoji preko dvadeset pravaca u HM muzici, od tradicionalnog u koji se ubrajaju upravo Mejdeni, do najnovijih ekstremno brutalnih deathcora , grindgora i pornogora (!).

U ovim godinama lično mi prijaju samo jazz i sludge metal, mada prošvrljam s vremena na vrijeme po sceni da vidim ko to tamo buči.

I molim vas samo bez metal balada ;)