Dubravka Ugrešić se u svom romanu „Lisica" bavi pitanjem kako nastaje priča i veze sitan vez od tuđih i svojih pripovedanja, da bi shvatila da „ispisujući kratku fusnotu ovome gradu, ja samo utabavam već nebrojeno puta izgovorene riječi. Nisam, dakakao, važna ja, nego fusnota. Fusnota je oblik preživljavanja."

Ovu misao pozajmljuje od Vladimira Nabokova i proširuje je na svekoliko postojanje: „...sve se u nekom času svodi na to tko će koga pretvoriti u svoju fusnotu, tko će koga pofusnotiti, tko će biti tekst, a tko fusnota. Svi smo hodajući tekstovi, koračamo svijetom s nevidljivim kopijama zalijepljenima za nas, s brojnim revizijama sebe samih, o čijem postojanju, broju i sadržaju nemamo pojma. Nosimo na svojoj koži biografije drugih ljudi o kojima pritom ne znamo ništa. Svi se lijepimo jedni na druge poput prozirnih folija sa skrivenim tekstom, urastamo jedni u druge, sve nas, svakoga ponaosob, naseljavaju tajni stanari, svi mi naseljavamo tuđe kuće. Nabokov je, čini se bio u pravu rekavši da smo svi mi djelići megateksta, fusnote velikom, nepoznatom, nedovršenom remek-djelu."

(„Human life is but a series of footnotes to a vast obscure unfinished masterpiece" - V. Nabokov)

Moj problem sa brojevima se najviše vidi u bezuspešnim pokušajima da zapamtim bitne datume. Jedva znam desetak rođendana, Kosovsku bitku i Francusku revoluciju. Istorija je za mene niz okrutnih priča smeštenih po vekovima. Otuda se moja prekratka privatna istorija otima konkretnim datumima. Na vremenskoj lenti zauzimam kraj 20. i početak 21. veka.

Ja radim dva posla. Jedan za platu i jedan kad pijem kafu u poslastičarnici pored škole.

Imam 48 godina i selim se prvi put u životu. Sahranila sam majku pre osamnaest i oca pre dvanaest godina, a opet tek sada prodajem majčin stan i bacam stvari iz očeve kuće. Moja deca uzdišu, teško im je da prekinu izvesnost poznatog. Oči su im širom otvorene, uplašene. Strah ih je da će sâmo to pomeranje ormana, stolica, frižidera i lustera da naruši ono malo kontrole i ravnoteže u univerzumu koja ih drži da ne odlete u vazduh. U stvari, umiru od straha da ćemo svi nestati kao baba i deda. On nije u mnogo boljem stanju. Njemu su moje devojačke sobe, iz moja dva razdvojena života, najlepša sećanja na mladost, a ostatak mesta gde je postao svoje najbolje - čovek i otac.

Ne mogu im pomoći.

Ja se osećam napokon slobodna.

Neposredni povod je razgovor na Tasinom blogu "Imperija uzvraća udarac", a pošto je tamo isteklo vreme za komentarisanje, rada sam da razgovor nastavim na mom blogu.

 

To je bio povod, a ovo je uzrok - komentar blogera bene_geserit -  "Ja ti uporno pričam "neću da se svadjam", ali ti su uporna.

Meni je lepo gde sam, hvala na savetima, diversity banda mi još uvek ne zagorčava život toliko da to ne mogu da izlečim šetnjom po plaži koja mi je na 5 minuta.
A oba pola u ljudskoj populaciji su mi podjednako draga (osim kad je seks u pitanju, tu me zanima samo moja žena), podjednako volim ćerku i sina, oca i majku.

Što se tebe tiče, izgleda da bi srećna bila samo na Planeti žena. Odakle izviru tvoji problemi sa muskracima me ne zanima, da li iz ličnog iskustva, ili si završila gender studies (ili ti je ćerka završila gender studies) ili neke gluposti tog tipa, odnekle dolazi ta netrpeljivost i projektovanje. Šta da ti kažem, tvoj problem.

Vrlo retko analiziram prošlost. Previše toga sam potisla i isto toliko pretvorila u anegdote. O najboljim i najgroznijim događajima iz detinjstva i mladosti govorim nekim neprirodno mirnim glasom, kao da pričam o nepostojećoj osobi o kojoj sam čitala. Nanosi vremena toliko su distorzirali sliku, da zvuk sećanja podseća na kompjuterski generisan glas. To je neka izmaštana devojčica i devojka koja je bila mnogo iznad života koji joj se događao. Sebična, ironična, preglasna i ponekad gruba, poput ježa koji se sklupča kada oseti opasnost, a onda raširi ručice kada ga pomaziš po stomaku. Naizmenično sam bežala od drugih i predavala im se, čuvajući krhku celovitost osmehom ili režanjem.

O, kako sam bila nesigurna.
I tako jaka.

Sve me neke lingvističke muke obuzele. A bogami i nacionalne, feminističke i, na kraju, čisto ontološke.
- Mama, šta je to nEEEEpac?
- A? Misliš Nemac?
- Ma nepac! Treba da sastavim složenicu od zadnji i nepac.
- Nepce, bre! Ovo gore u ustima.
- Aaaaa, to...dakle, zadnjonepac!

Prvo nam je nestao pradeda. Od 95 leta.

Policija nas je uputila da proverimo po bolnicama. U Urgentnom nam rekli da se jedno NN lice šlogiralo u autobusu i da je smešten u Svetom Savi. Ode muž da proveri...jeste naš deda, ali ima neke brkove. Nije ga video sedam dana, odakle mu ovi brkovi? Čovek je u lošem stanju, ne može da govori, muž kaže - Naš je! Dobro, gospodine, sve je to lepo, ali i gospođa Petrović je rekla da je ovo njen muž! Tu se ovaj moj zbuni još više. Počne da zagleda dedi noge, uvek je imao ispupčene vene, to im je porodično...noge glatke, nigde vena! Sutra povede i porodičnu prijateljicu, dve glave su pametnije od jedne, kad...gospođa Petrović odustala, nije njen muž, nema ožiljak od operacije slepog creva. Deda umre za dva dana. Mi smo rešili da je naš i sahranićemo ga kako dolikuje. Ipak je morala da dođe prababa (od 92 leta) da ga prepozna. To što je načeta alchajmerom i ne izlazi mesecima napolje, to je valjda dobra preporuka.

Kada je muž otišao po ostatak dedinih stvari u Urgentni, nađe u jakni bus plus karticu, sa sve slikom, imenom i prezimenom. Kažu - Aaaa, pa to nije validan dokument!